LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш


LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА

ПЕСНИК МОЖЕ ДА МЕЊА ИЛИ ИЗМИШЉА ПРЕМА СВОЈИМ СХВАТАЊИМА И ТЕЖЊАМА

Песницима је у њиховој ВИЗИЈИ песничког остварења допуштено да створе своју слику код одабира мотива, стилских изражајних средстава, тема, виде што други не виде или нису у стању, због тога факта читаоци понекад криво тумаче поезију гледајући, доживљавајући догађаје, осећања, песникову фантазију на прозаичан начин, идентификујући се са реченим, искривљујући смисао песникове решености да лично прикаже својим унутарњим. Из тог разлога поезија није опипљива материја, она је имагинација песниковог личног и као такву је треба сагледавати. Шта је песник хтео да каже он ће рећи користећи се пренесеним значењем, стилским изражајним средствима, најчешће су то метафоре, персонификација, ономатопеја. Дакле да би испунили песнички задатак песници морају имати потпунију слободу, песник према својим тежњама обликује песму, наравно увек се придржавајући одређених уметничких закона и захтева, све скупа одређује успех или неуспех.

Настави са читањем “LICENTIA POETIKA – ПЕСНИЧКА СЛОБОДА – Андреја Ђ. Врањеш”

Деда и вртић – Миљко Шљивић

ДЕДА И ВРТИЋ

Имам једну идеју.
Мислим да је у реду:
„Да не идем у вртић,
већ да пошаљем деду“.

Не зна он да се игра
а и играчке нема,
па се зато ја плашим,
да биће ту проблема.

Проблем биће и већи,
кад се ручак сервира,
јер деду дечји ручак,
може да изнервира.

Зато сада размишљам,
да не буде проблема,
место деде у вртић,
ићи ћемо ја и Лена.

Настави са читањем “Деда и вртић – Миљко Шљивић”

СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић

СЕЋАЊЕ

У подне врелог јулског дана
сунце је негде на пола пута
да обиђе нашу планету,
ни птице небом не прелећу,
нема облака да залута
да на час сакрије небеску свећу.

У халаду Дунавског парка
крај бисте Мике Антића,
нас двоје загрљени
седимо поред шумарка,
уживамо у миловању ветрића
у некој причи занесени.

Гледамо поред процвалог ириса
неке веселе сватове
како по парку лутају,
два лабуда Иса и Биса
истежу своје вратове
док по језеру плутају.

Стари сват се гега у ходу
као под теретом кљусе,
можда га жуљају ципеле нове,
деца бацају кокице у воду
купљене на киоску код мусе
на углу Дунавске и Змај Јове.

Седимо на клупи испод платана,
сунце своју топлоту сеје,
причам приљубљен уз њено тело
о месецу и звездама,
на то се она грохотом смеје
док руком брише знојаво чело.

Ужарен бетон топлоту зрачи,
мада седимо у дубокој сени
лепи се блуза за тело од зноја,
нама баш ништа то не значи,
седимо чврсто загрљени
вољена моја и ја.

Настави са читањем “СЕЋАЊЕ – Ђорђе Секулић”

GLUMAC – Miloš Nikolić

GLUMAC

Hvatam maglu, ne uvek uspešno,
iz kafane, kada mi na smenu
mahne društvo i pišno i ješno
uz urlanje, da se svi okrenu:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”

Ne gledaju me kada sam na sceni,
sve im jedno igram li pogrešno,
ili dobro – sami sebi na većoj su ceni
kada mogu pred drugima da poruče meni:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”

Kad za sobom sve zavese spustim,
kad sam kao nad ponorom pustim
beznadežan, ja tad neutešno
samom sebi s podsmehom izustim:
“Hajde, glumac, kaži nešto smešno!”

(C) Miloš Nikolić

БАЛАДА О ДУГМЕТУ – Милош Николић



БАЛАДА О ДУГМЕТУ

Једном једног лета, а пре много лета
како сам вoлeо сва Ваша дугмета!

Откопчавао сам Вас и често и много,
али откопчати вас сасвим никад нисам мого.

Откопчам ли хаљину, Вас нешто омета,
када Вас откопчам, не стигнем дугмета.

И данас кад живот, због шеге, нас састави
у Вама видим дугме, бар једно – у глави.

И да вам кажем тек тако ми дође:
,,Бог нека Вас чува. И дугме, такође”.

Настави са читањем “БАЛАДА О ДУГМЕТУ – Милош Николић”