Категорија: Jovan N. Bundalo

ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ

Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.

У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.

Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало”

ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ

Са вечношћу вино спаја, љубав, брда и равнице,
спокој, стрепње и надања, сунце, кишу и ветрове,
вино двори ведре ноте и одгони несанице.
Спаја вино обичаје и призива лепе снове.
И нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века, с њом уз вино трошим дане.

Би веридба те јесени, нисмо могли љубав скрити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи, после тога, нисам прест`о сласти пити,
љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео.
Смешила се снено она, осмех би јој пун милина,
опила ме пољупцима, к`о дечака чаша вина.

Стиховима шпалир сликам, виноградом док шеврда
и гроздове отежале, зраци сунца док их плоде.
У песмама мојим живе, таласаста драга брда,
и боеми распевани, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге, из гроздова сочних цеде.

Мој отац је наследио, винарију од свог оца,
док сам подрум уређиво, Бахус прстом позва мене,
у буџаку посве мрачном, показа ми пет-шест боца,
пуне вина из давнина и све воском заливене.
Старо вино као мелем, разгаљује, души прија,
као моја драга мени, као души поезија.

Свети Трифун долази нам, с бокалима доброг вина,
две-три капи усред зиме, успавани чокот буде.
Тога дана људи кажу, засја сунце са висина,
домаћини уз молитве, један другог вином нуде.
И куну се преко чаша, винопије од старина,
да на свету нигде нема, као код нас доброг вина.

Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Бундало”

ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ

Виноград се, каже деда, за живота једном сади,
за Трифуњдан обрезује и благослов за род прима.
Тако исто с кућом бива, и кућа се једном гради
и виноград и праг родни, преносе се потомцима.

Виноград се брижно пази, као дете размажено,
сваког дана и он тражи, бригу љубав, миловање.
У њему се буди живот, кад је душом завољено,
виноград је извор здравља и божије даровање.

С кол`ко бриге свака мајка носи чедо под грудима,
исто тако виноградар, ради, стрепи толко дана.
Обрезује, окопава и хвали се пред људима,
сваког јутра од Трифуна, до јесењег Михољдана.

На Трифуњдан већ у зору, домаћин га обилази,
ореже по који чокот, с вином шкропи орезано.
Молитвом му враћа снагу, грубом руком лозу мази,
да с јесени запенуша, добро вино, Богом дано.

Настави са читањем “ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало”