ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало


ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ

Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.

У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.

Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало”

ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Бундало

ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ

Са вечношћу вино спаја, љубав, брда и равнице,
спокој, стрепње и надања, сунце, кишу и ветрове,
вино двори ведре ноте и одгони несанице.
Спаја вино обичаје и призива лепе снове.
И нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века, с њом уз вино трошим дане.

Би веридба те јесени, нисмо могли љубав скрити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи, после тога, нисам прест`о сласти пити,
љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео.
Смешила се снено она, осмех би јој пун милина,
опила ме пољупцима, к`о дечака чаша вина.

Стиховима шпалир сликам, виноградом док шеврда
и гроздове отежале, зраци сунца док их плоде.
У песмама мојим живе, таласаста драга брда,
и боеми распевани, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге, из гроздова сочних цеде.

Мој отац је наследио, винарију од свог оца,
док сам подрум уређиво, Бахус прстом позва мене,
у буџаку посве мрачном, показа ми пет-шест боца,
пуне вина из давнина и све воском заливене.
Старо вино као мелем, разгаљује, души прија,
као моја драга мени, као души поезија.

Свети Трифун долази нам, с бокалима доброг вина,
две-три капи усред зиме, успавани чокот буде.
Тога дана људи кажу, засја сунце са висина,
домаћини уз молитве, један другог вином нуде.
И куну се преко чаша, винопије од старина,
да на свету нигде нема, као код нас доброг вина.

Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Бундало”

СВЕТО ЈУТРО – Јован Н. Бундало


СВЕТО ЈУТРО

По мислима Светог
Владике
Николаја

Иде Божић, иду дани свети,
јутро носи освећене слике,
да се богат сиромашних сети,
да обиђу здрави болеснике.

Млад комшија старог да услужи,
да радосник теши жалоснога,
да се сретник с несретником дружи,
сви смо деца јединога Бога.

Да нам љубав са јутром процвета,
да завлада свенародна слога,
да полети на све стране света
у молитви кад поменеш Бога.

Стигло јутро из небеских страна
да нас врати са грешнога пута
да примимо  радост светог дана
к`о топлину Божијега скута.

Завађени јутрос да се мире,
у радости да нам око блиста
од доброте срца да се шире,
да достојно гледамо у Христа.

Стиг`о Божић, стигли свети дани,
да би Божији постао доиста,
прекрсти се и пред олтар стани,
нек ти око пред свећом заблиста.

Настави са читањем “СВЕТО ЈУТРО – Јован Н. Бундало”

ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало


ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ

Виноград се, каже деда, за живота једном сади,
за Трифуњдан обрезује и благослов за род прима.
Тако исто с кућом бива, и кућа се једном гради
и виноград и праг родни, преносе се потомцима.

Виноград се брижно пази, као дете размажено,
сваког дана и он тражи, бригу љубав, миловање.
У њему се буди живот, кад је душом завољено,
виноград је извор здравља и божије даровање.

С кол`ко бриге свака мајка носи чедо под грудима,
исто тако виноградар, ради, стрепи толко дана.
Обрезује, окопава и хвали се пред људима,
сваког јутра од Трифуна, до јесењег Михољдана.

На Трифуњдан већ у зору, домаћин га обилази,
ореже по који чокот, с вином шкропи орезано.
Молитвом му враћа снагу, грубом руком лозу мази,
да с јесени запенуша, добро вино, Богом дано.

Настави са читањем “ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало”

Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.

Meсец септембар 2021.

Јован Бундало, Београд

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.

Настави са читањем “Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.”

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА – Јован Н. Бундало


У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нек икада.

© Јован Н. Бундало, Београд

ВИДОВДАН – Јован Н. Бундало

 

ВИДОВДАН

Видовдан је српски понос. Давна битка, туга нова.
Видовдан је Лазарица и заклетва Лазарова.
Видовдан је свети завет, Видовдан је рана љута,
кад помислим на Видовдан, крене суза сваког пута.

Јер Видовдан није само, свето слово календара,
већ манастир разрушени, напуштена кућа стара.
И Косово поље равно и Косовка са кондиром
и продати виногради и свештеник са путиром.

Видовдан су и Кошаре, Видовдан је и Бранковић
и дечанска земља плодна, Видовдан је и Ранковић.
Видовдан је рудник Трепча и Љевишка из Призрена,
Видовдан је жута кућа, силована свака жена.

Видовдан је Газиместан и натовци и качаци,
Видовдан су гробља наша, поред реке мртви ђаци.
Распорени султан Мурат, Лазарова Оливера,
Видовдан је и забрана, срамни декрет пролетера.

Видовдан је и сећање, на патника с турског коца,
стари бунар што га копо, часни предак мога оца.
И манастир крај Бистрице, где столова свети Сава.
На Видовдан давног лета, Лазарова паде глава.

Не дозволте зато браћо, Грачаницу да нам руше,
не дозволте забораву, да прекрије светло душе.
Газиместан, Пећ, Гњилане, Подујево, Ђаковица,
Видовдан је  и Витина, Вучтрн и Митровица.

Ни божури  с бојног поља, неће моћи да увену,
док у нама живи завет: Догодине у Призрену!

Настави са читањем “ВИДОВДАН – Јован Н. Бундало”

ПОЕЗИЈА У ПОКРЕТУ – Јован Н. Бундало – Најбоља песма на конкурсу “БАЛЕРИНА”

ПОЕЗИЈА У ПОКРЕТУ

Меша се јава и сновиђење,
док немо клизиш плохом језера,
нестварна к`о свако привиђење.
Да ли си стварност, или невера?

Питам се опчињен плесом страсти:
Да ли си лабудица или жена?
О балерино, препуна сласти,
ти игром путујеш кроз времена.

И када си жар птица или ждрал
и кад си рањена лабудица,
воли те село и дворски бал,
покрет ти краси осмехе лица.

Кад видох чаролију тог склада
дивих се кораку и пируети,
над даскама балерина млада,
као лептирица бела лети.

Гледам је чарима занесен
и праштам Јесењину Исидору
и пловим кроз изгубљену јесен,
у освит плави, у мајску зору.

Колико страсти у твоме скоку,
колико лепоте у окрету,
колико чежње и сјај у оку?
Ти си поезија у покрету!

© Јован Н. Бундало, Београд

Balerina

Поводом 17. септембра 2012. године, дана када смо основали Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, расписали смо КОНКУРС НА ТЕМУ БАЛЕРИНА. Наравно, најбоља песма ће (осим објављивања у часопису),  добити и награду која се састоји од: дипломе, једног часописа ПоезијаСРБ број 15. и 5 књига из наше издавачке продукције, а уредник часописа ће одабрати и друге песме које ће бити објављене у часопису у посебној рубрици за песме на тему БАЛЕРИНА.

Данас, 17. септембмра 2020. године, ја као уредник часописа ПоезијаСРБ објављујем:

Настави са читањем “ПОЕЗИЈА У ПОКРЕТУ – Јован Н. Бундало – Најбоља песма на конкурсу “БАЛЕРИНА””