ДРАМАТУРГ
Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, када се чини да се сва светлост Васељене спустила на улице овога града, на људе, чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нација,обичаја и много чега другог још невиђеног. Задржао се кратко, чинио је тако где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, а онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако проћи и живот, јер док има градова и представа, човек је онда уходан у ритму, колотечини. А живот преварант пропири као ветар брзином. Када у неким годинама сачекају ненадано старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, понекада и претерано неумерен. Представе су се низале као и градови које је остављао. А он отмен,наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама. Чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају, траже аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија је постао, нису могле да га се ослободе,ни када је отишао, као потреба,као овисност, виртуелна игрица коју заволе деца, па после не могу да се од ње одвоје. Само он није био виртуелан, него потпуно стваран најлепше могуће истинит. Није марио за жене, што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав Остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у тишинама, када се присећао, када би славио прошлост. Волео је трагати у свом послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане.
Можда је била слутња, можда? Кад је представа ушла у репертоар, почела из себе лепотом да се храни, означила је крај узвишеном живљењу, племенитом животу човековом, престанак драматуршког рада редитеља рођеног да свет дарује лепотом јединственог у профаном пролазном. Све је његово било чудно , од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као и увек целог себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки покрет, глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда. Пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту у замаху стваралачке снаге, у четрдесетој години путовања кроз неизвесно што се борба зове. Кад човек умре увек је млад, подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је одиста био млад, млад за губитак трајања, за њега је на несрећу све прерано стало, мисао, време, покрет.“Свака смрт је по једна пропаст света“, рече песник. Никада више неће путовати временом, никада радити што је највише волео и још много тога никада,најсуморније неће бити њега.Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на шпанском, љутио на талијанском, волео на руском. Није имао народност, није му ни требала, био је светски и свој. Волео је слободу, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући себе у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош. Пољак пореклом, смрт га је преварила у земаљи предака, много је необичног било у његовом отварању себе у тихом животу ограђеном лепотом.
© Андреја Ђ. Врањеш
Дошао је у позориште једног уранилог пролећа, када је небо изнад Сарајева највише азурно, када се чини да се сва светлост Васељене спустила на улице овога града, на људе, чак и на успомене. Дошао је у град спој конфесија, нација,обичаја и много чега другог још невиђеног. Задржао се кратко, чинио је тако где год је стизао. Остајао је онолико колико представа сценски живи, а онда би одлазио у неки други већи или мањи град, веровао је да ће тако проћи и живот, јер док има градова и представа, човек је онда уходан у ритму, колотечини. А живот преварант пропири као ветар брзином. Када у неким годинама сачекају ненадано старост са њом и болест, када се однекуд туга привуче, схватимо колико је човек трошан, понекада и претерано неумерен. Представе су се низале као и градови које је остављао. А он отмен,наглашено мисаон, умерено жовијалан, не истражен за женски свет, био је неисцрпна тема међу дамама. Чекале су у вечерњим сатима испред позоришта да га угледају, траже аутограм не би ли га дотакле, виделе тај осмех. Опсесија је постао, нису могле да га се ослободе,ни када је отишао, као потреба,као овисност, виртуелна игрица коју заволе деца, па после не могу да се од ње одвоје. Само он није био виртуелан, него потпуно стваран најлепше могуће истинит. Није марио за жене, што је чудило, имао је говорило се неостварену студентску љубав Остао је веран прошлости, зарекао се да су жене за њега само искуствена истина, али њој се враћао не као искуству, него као скривеној тајни, враћао у тишинама, када се присећао, када би славио прошлост. Волео је трагати у свом послу, драматургија је вечито трагање. После година трагалачког по театрима Европе дошао је за Сунцем у Краков, једне сушне јесени без киша, да у њему и остане.
Можда је била слутња, можда? Кад је представа ушла у репертоар, почела из себе лепотом да се храни, означила је крај узвишеном живљењу, племенитом животу човековом, престанак драматуршког рада редитеља рођеног да свет дарује лепотом јединственог у профаном пролазном. Све је његово било чудно , од живота до смрти. Умро је на премијери представе у коју је унео као и увек целог себе, помно пропратио сваки детаљ, сваки покрет, глас. Медицинска експертиза је као узрок смрти навела инфаркт миокарда. Пронашао га је кукавица на месту његове најтананије љубави, у позоришту у замаху стваралачке снаге, у четрдесетој години путовања кроз неизвесно што се борба зове. Кад човек умре увек је млад, подсвесна жеља оних који и даље живе да остану вечни. Међутим он је одиста био млад, млад за губитак трајања, за њега је на несрећу све прерано стало, мисао, време, покрет.“Свака смрт је по једна пропаст света“, рече песник. Никада више неће путовати временом, никада радити што је највише волео и још много тога никада,најсуморније неће бити њега.Није рекао одакле је, ко је у ствари, говорио је француски, певао на шпанском, љутио на талијанском, волео на руском. Није имао народност, није му ни требала, био је светски и свој. Волео је слободу, неговао радост стварања, све су се врлине у њему среле откривајући себе у тајни професије. На нахткасни су пронашли холандски пасош. Пољак пореклом, смрт га је преварила у земаљи предака, много је необичног било у његовом отварању себе у тихом животу ограђеном лепотом.
© Андреја Ђ. Врањеш
