ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић

 

ДАВНА ЗРЕЊА

Кад ућути глас додола и кише се окамене,
Вреле слати похитају у мирисна давна зрења.

Још дремљиви виногради, одједанпут повилене,
У сенкама гројзоберским, дуж чокота и корења.

Појаве се незнане ми давне туге наслућене,
Осунчана модра земља, миришљави вински слад.

Трифунданске месечине самотоком испраћене,
Одводе ме пре видела у лојзарски лаки хлад.

Отргне се летња благост, давно пре јутарњих чари
Лагано ко светилиштем клизне нечујно на прсте.

Плавет густо труковану, јаки оплету ластари
У распуклом зрну грожђа, капи миља се укрсте.

Ако ли се грозд бременит преточи у капље вина,
И разлије ко свежина у пурпуру тамно- бледом.

Појави се сакривена сва подрумска хладовина,
Да охрабри ил растужи, жеђ угаслу за обедом.
Настави са читањем “ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић”

Љубав и вино – Бојана Мицић

Љубав и вино

Заволи у вину мене,
ко што ме и без вина волиш,
немој срећо моја
тугу да дозволиш.

И црвена боја нека нас греје,
нека нам се срце смеје,
откуцаји ће бити јачи,
срећо моја само љубав нека нас греје.

Љубав и вино једно име, има.
И жилама мојим у крви,
тече црвено вино ово,
што пијемо га заједно,
и желимо се страсно
и кажем ти гласно:
да волим те најјаче
најдраже моје.
 
Настави са читањем “Љубав и вино – Бојана Мицић”

МИЛОСТИЊА- Душан Комазец

Милостињу тражим са усана медних
којима сам први целивао росу
у блаженству зора мамних, непрегледних,
кад су зарудиле у немом пркосу.

Нестала си као незнанац у магли,
однела са собом чежњу која руди,
а ја бих да волим ил’ да ми се суди
за оно што јесам и што нисам хтео.
Сад пред тобом стојим васкрсао цео
и молим к’о дете што играчку тражи.

Спознах да немире душа твоја тражи!
Поглед према теби не упутих нагли,
јер би тугом тада твоје нежне очи
оросиле и знам, био бих још кривљи,
па се не усудих ни корак да крочим.
Заћутах, иако све сам мање живљи.

Прекривају мене нежно ткане нити
замке, у коју сам као и сви чедни
упао узлетом, к’о мува без главе.
Они који мрзе сад сигурно славе.
С осмехом поруге смело недогледним
кидишу на ово измождено тело
као лешинари и своју би тугу
да творе у славље и моје опело,
јер никада нису дохватили дугу.

КОНОПЉА – Миљко Шљивић

Некад сам носио тежани веш,
па шта многи су носили тако.
Одакле мени тај тежани веш?
Сад да вам причaм то ћу полако.

У њиви именом „конопљара“,
семе конопље мој отац баци,
ја га чувао све док је никло,
да семе нам не покупе врапци.

Кад дође час да конопља цвета,
моји на њиву конопљу секу,
а то све бива при крају лета,
кад потапање следи у реку.

Ту oд конопље стабло и влакна,
остану, тек, јер у води стоји,
конопљу затим отац осуши
па кући још влакна да одвоји.

На ред долази трлица сада,
одваја се дрвенасти део,
поломљен поздер около пада,
на њега мачак стари је сео.

Трлица трли, жестоко звечи,
чује се негде до краја села,
мајка и отац покупе влакна,
тако настају повесма бела.

Повесма затим на гребен “иду”,
јер само чиста тек много вреде,
зато се гребањем она чисте,
да влакно може да се опреде.

Мајка и бака повесма свежу,
на преслицу стару, дуго седе,
преду, и песме се ту разлежу,
док кудеља сва се не испреде.

Основа се снује, разбој стави,
мајци и баки то је баш лако,
потком се потом платно “направи”
тежано платно настаје тако.

Настави са читањем “КОНОПЉА – Миљко Шљивић”