Ne može vino – Miško Pločić

Od rastanka s tobom sam u kafani sedim
Umesto tvojih usana čašu vina ljubim
Zbog sudbine tužne pijan sam često
I proklinjem je što sve što volim uvek izgubim…

Ne može vino da mi vrati tebe
Al dok ga pijem manje me boli
Ne može vino ni tugu da mi leči
Srce pati za tobom,još uvek te voli…

Dok u vinu svoju tugu lečim
U kafani pijan provodim noći
Svi mi kažu da zaboravim na tebe
Ali ja znam da to neću moći…

Ne može vino tugu da mi leči
Niti može tebe da mi vrati
Ne mogu uz njega ni da te prebolim
Pijem ga i plačem a sve više te volim…

Al lakše mi je makar noćima dok pijem
Iako znam da će uvek novo jutro doći
Al lakše mi je barem dok pijem
Zaboravim na tugu makar tokom noći.

Настави са читањем “Ne može vino – Miško Pločić”

АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић

Сељак ако ти деда је био,
сељак и отац твој исто тако
а ти би хтео од тога више,
знај да то тако не бива лако.

А пример мој је за то баш прави,
нек неки мисле да није тако
но кад се све то на папир стави,
онда изгледа ево овако.

Сећања сежу до старог пања,
овце док пазим на њему стојим,
ту сам стекао прва сазнања,
чувам их будно и стално бројим.

Идем за стоком и учим слова,
док овце блеје и крава риче,
на пању стичем сазнања нова,
на пању читам најлепше приче.

Ко основци смо сви били исто,
пре подне стока, по подне ђаци,
и подношљиво све је то било,
јер сви смо авај – били сељаци.

Основна школа, било па прошло,
мука и беда, зној и голем рад,
а онда уписах гимназију,
сељаче дошло коначно у град.

Тек сада имаш тешке проблеме,
мангупи кад се на те устреме,
за твоје муке други не знају
а тебе киње и сви зезају.

Сељачки збориш а изглед страва,
фармерице „Ш“, простијих нема,
а на обући смоница права
и данас ми је тешка та тема.

Бежиш у страну и молиш Бога,
да ти некако и тај дан прође,
нико те не зна, нити знаш кога,
све док писмени први не дође.

Mатематикa, писмени први,
Живана креће да саопштава,
као у борби са много крви,
тридесет слабих, несрећа права.

А кад је прозвала моје име,
ко да на главу ми се сручи свет:
„Ко је тај? Добро, оличан! Седи!
Ти си добио на писменом пет.“

Много од тад ме примише боље,
а и радио сам, врло вредно,
за учење сам имао воље,
ал` сам се, пак, осећао бедно.

Факултета се нерадо сећам,
новац је оно што увек фали,
па нисам био нимало срећан,
мада ми беху захтеви мали.

Сећам се неких подрума, соба,
проблеми расли, читаво бреме,
а није било другог решења,
већ да науке свршим на време.

Настави са читањем “АУТОБИОГРАФИЈА – Миљко Шљивић”