ПТИЦЕ и… – Ђорђе Врањеш


Ђорђе Врањеш, Гламоч – Камен

ПТИЦЕ

Да није птица,
не би се знало за стране свијета.
Да није птица,
земља би била наглува планета.
Да није птица Икар би умро у тамници.
Да није птица,
времена би се смјењивала
без најављивача.

Да није птица,
рјеђе бисмо се сјећали дјетињства.
Да није птица,
пјеснике би сахрањивали крај потока.
Да није птица …
Настави са читањем “ПТИЦЕ и… – Ђорђе Врањеш”

KADA

Kada si nestao
nisam verovala da ćeš se vratiti
Kad si se vratio
nisam ni pomislila da ćeš me poznati
Kiša je padala
bare se širile u nedogled
noge mi bile mokre
nisam pretpostavila da ću se daviti
Video si kako plutam
došao
pružio ruku
pružio obe
stegao oko vrata
gurao duboko
što dublje
do dna
Kada si nestao
obrisao si tragove mladosti
ušao u kostim
kreatora nestajanja
savršenog majstora
kraja

DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović

ПИСМО

НЕБО ОПЕТ ПЛАЧЕ

Ево ти пишем верна љубо и господарице моја, последњу књигу у часу мога престављења Господу, задњим дахом са којим се делим. Остајем овде смртно рањен на пољу бојном Косову пољу. Крвавом руком пишем ти несигурна писмена. Не жалим душо због смртних рана. Највећа рана за мене ти си, што се мила од тебе двојим.

Кад оно у Самодрежи на авмону причешће примих и заветовах се Богу, завет и теби дадох да задње речи на уснама мојим буде твоје име.

Када време дође да мене потражиш, угледаћеш божур што најлепше цвета. Убери га љубо моја и у косу стави да те његов мирис на мене подсећа.

Када видиш орла да кликће на небу то ја љубо моја бдим увек над тобом.

Чуваћу те верно ма где мени била. Ноћи ће ти мила осветлити најсјајнија звезда која за те светли са најлепшим сјајем.

О Видовдану лета Господњег 1389.

BOLJE ČASNO MRET`, NEK NEČASNO ŽIVET`

Ljubljeni moj gospodaru! Čitam Vaše pismo i trudim se da mi oči ne zarose. Dala sam Vam reč da ću biti hrabra i da neću plakati.Sve sam suze već isplakala tiho noću da me Vi ne čujete.Žena takva junaka mora biti hrabra.

Oprostite mi,voljeni gospodaru,što sada neću ispoštovati sve Vaše želje.Neću Vas tražiti na Kosovu ravnom.A tako bih tamo doletela da Vam vidam rane.Ako se mora mreti,da umrete u naručju mom.Neću mirisati krvave božurove,a ni kosu krasiti sa njima.ni slušati kliktanje orla.Neću čekati da me neprijatelj obljubi .Neću pogaziti svoju veru.

Vas smrt dočekuje na Kosovu polju, moja crna raka je carski grad Kruševac i talasi drage nam Morave. Ali,negde na nebu, međ` zvezdama ,naše duše će se naći.

Zauvek Vaša do groba.

АУТОРИ:

Настави са читањем “DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović”