песму њену мила на небу ћеш чути.
Мајци си звездица, што је месец скрива,
до тебе су моји трновити пути.
Неутешној мајци шта бол да ублажи?
Принцеза је њена у небеском рају.
У очају своме гледа игру деце,
желећи свој живот да приведе крају.
Плишани меда дал ти друштво прави?
У Божијем рају знам да ниси сама,
Богомајка крило твоје је окриље,
али твоје срце чува твоја мама.
Горде мртве дусше уграбише тебе,
њихово је срце ко камен ледени.
Као диван цветић уграбише клети,
отргоше живот детету медени.
Анђео ти Божји на рамену спава.
И теби ће душо да израсту крила.
Вoлeће те мама, бићеш јој у срцу,
наћи ћу те мила, ма где ми била.
Осетиће клети сво проклетство мајке,
када своју децу прихвате у крило .
Сетиће се злога теби што чинише,
дал` ће њима тада да закуца било.
Да ли правде има, ил` је правда слепа?
Божја правда стиже к’о учини злога,
проклињаће себе што ми тебе узе,
њега нека стигне та правда од Бога.
Богомајка теби нек ране зацели,
оне што су клети теби учинили.
Свето ће ти миро бити помазање ,
дочекаћеш мајку сва у рајској свили.
Настави са читањем “ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић”
