
ЖЕНА У ТАМИ
Обасјава ноћ силуету уплакане жене,
Што по пољани гази и шеће.
Пупољци од цветова шарају поље,
Као птица небом, мислима прoлeће!
У души капка растопло иње,
И та рука што моју руку узе,
У вече црно, без звезда сјаја,
Оцртавају се само њене сузе.
Осећам у мраку њену лепоту,
Не видим јој лице, али лепа јесте,
Верује у моју искрену доброту,
Корача, а даље сама несме.
Остају ми само речи на усни,
Да ли изустити и у бол стати,
Не смем је оставити, газим за њом,
Осмех на луце морам да јој вратим!
Сада се гласно смеје и моли,
Хвала ти Боже што ме од муке спаси!
Што показа пут у тами,
И о мени добрим људима огласи!
Настави са читањем “ЖЕНА У ТАМИ – Даница Димитријевић Петровић”