ПТИЦЕ – Дуле Р. Пауновић

ПТИЦЕ

Јато грабљивих, гладних, изгладнелих птица
црних, сивих, белих… неуморно кружи, надлеће
над рањеном душом и телом, чини се – на издисају
и већ осећам њихову топлоту и сладуњави задах.

Клепет и све слабији замаси разнобојних крила,
у немоћи и посустајању, доносе ми пријатну свежину,
наду да ће ускоро доћи дуго, дуго жељени крај
без сећања, наде, бола, непрекидне стрепње…

Црне, грактаве и гладне птице само су весници смрти
после њиховог крвавог пира, не остаје ништа:
ни бол, ни патња, ни успомене, ни зебња од непознатог,
наступа вечност материје без свести и осећања.

Сиве, често нечујне птице, безболно улете у тело,
свијају гнезда, полажу покварена јаја за будућност
и једнога дана, у тренутку среће, без најаве и бола,
излегне се нешто злокобно, не знаш шта…

али нема више сигурних осећања, веселих и лепих снова,
оних што тумачиш као наду за лепшу будућност, живот…
Све постаје сумња, живот у сновима – коб, која је у теби
и живот постаје ружан сан -коб- негација тебе и њега.

Беле птице су најлепше, неупадљиве у плаветнилу неба,
често и невидљиве – смо круже и само одлете… у тишини
да ти заметну траг, крећеш погрешним путем – кобним путем
и страдаш, у вртлогу истине и правих путева -ЗБОГ ТВОЈИХ ПТИЦА.

Дуле Пауновић
25. 09.2021.год.

ЛЕТЊИ ДАН & ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ – Дуле Пауновић

ЛЕТЊИ ДАН

Из таме, низ планину,
ливадом,
жубором реке,
котрља се Сунце
да се поново ушушка у постељу ноћи
…освит.

Мирисом, цвеће се буди
роса светлуца сјајем драгуља,
птице певају у хору оду новом дану
пчеле и инсекти брује вредно
зец начуљио уши-ослушкује
…јутро

Сунце ка зениту хита,
све је живо
ратари у зноју вредно раде,
косци песмом и откосом се надмећу
полегао мирис покошеног цвећа и траве
… до поднева

Све је утихуло и стало,
нови мириси под топлином Сунца опијају
и ратар и косац и Шаров стари
у хладовини, засели да предахну
и окрепе се из завежљаја
и тиквом хладне воде
… подне

Повремено, за собом поглед баце
пуно око и милина у души
берићетна и безбрижна година ће бити…
Док Сунце на запад хита
и топлина, сенке су све су дуже
… поподне …и сутон се сшушта.

ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ

У даљини галама и дозивања се чују,
окаснела клепетуша и бич пастира запара мук,
шарови бесомучно око својих тараба једногласно залају
зелене гране и китњасто воће постају плаво тамне
и њише их лењо благи, ноћни поветарац,
само лампе чкиље и парају таму,
… повечерје, ноћ полеже.

Ноћ, тишина, мир… снови се већ сном везу.
Небом тамно-плавим звезде и Месец се пале:
надам се- засјаће две најсветлије звезде,
два ока Њена давно угашена, ову ноћ да доживе
а Месец враголасти испричаће ми своју причу
…ноћ за окрепљење и наду се спустила…

Дуле Пауновић
17. 10. 2021. год.

СЕДМО КОЛЕНО ? – Дуле Пауновић

СЕДМО КОЛЕНО ?

Одскочило је Сунце над планином
јарком светлошћу таму да разагна,
час је буђења и радости… или туге
али тама над нечим одавно је стала
са аветима и прошлошћу застала
стала и као да је заспала.

Распет сном и стварношћу
желим да нађем излаз: јаучем, дозивам…
одјек се тишином враћа и гуши
процепа између дана и ноћи нема
-за мене, доживотни сам роб усуда
или испаштам клетве предака и молим
… молим Бога да сам седмо колено греха.

У нешто што није ни дан ни ноћ,
нечим, што није ни беспуће ни питома равница
са зебњом, морам кренути ка новим страховима.

Ако утекнем из стиска ни дана ни ноћи,
слободу душе ван себе и смртног тела не могу наћи:
у сновима прогањаће ме незнани духови прошлости
и сећања васкрсла из младости ране.

На јави… на јави само ћу правити нешто налик корацима
и вући се као овоземаљски отпад, отпадом у отпад
и живети у стрепњи од новог дана и немоћи.

И никад нећу сазнати:
испаштам ли грехове предака ?
Сећање на грехове из младости ране ?
Или је промисао Твоја за оно што сам чинио или нисам ?

Дуле Пауновић
12. 10. 2021. год.

СВЕТ СОНЕТА – Дуле Пауновић

               СВЕТ СОНЕТА

 

Дароваћу Ти сонете, стихове и риме

уплешћу их можда и у венац као завет

акростих сваки биће Твоје име

у магистралу саградићу наш свет

У њему ће бити скривене све наше тајне

живећемо живот без злих слутњи и страха

звезде ће бити као оне из младости – сјајне

ноћи пуне жељених снова и слатких уздаха

Можда је то мало спрам изгубљеног века

али сачуваћу делић онога што гајих за нас

у дубинама душе, да нас успомена чека

кад Бог буде рекао: дошао је твој час.

Не тугуј, вечност ћу осликати као пролеће

а кад дође Твој час, као Звезде засјаће свеће

да искажу сву тугу и у вечности део среће

Дуле Пауновић