ZBOGOM-Miroslav Krnjeta

Pada ledena kiša na ljubav
crna zemlja ti je pokrov
suza iz srca topi večni led
posladnja reč i poslednji pogled.
E moje cveće došao dan
u sekundi si napustila život,
ostao sam izgubljen i pokidan
padam majko u duši tuge topot.

Moj biseru života,plačem i stojim,
ljubim suze brata i još se borim,
tamo si obasjana rajskom dugom
ljubim te majko, svetlo i mučenice,
kažem volim te i zbogom.

Љубодраг Обрадовић – ТАЛАС


Аутор слике је Милан Бата Петровић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Настави са читањем “Љубодраг Обрадовић – ТАЛАС”

НИРВАНА – Раде Драинац


Родна кућа Радета Драинца у Трбуњу

НИРВАНА

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану
Бoleстан сам много… много!
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
ко оловна плоча.
Нигде један ведар дан!
Сломила ме тужна малаксалост
на љубав, живот и сан.

Хтео бих само
у родни крај да одем што пре
и да умрем тамо,
заборављајући све.

А кад ме на дасци
пут гробља понесу волујска кола,
као некад у младости,
нада мном да заплачу од
истинског бола
беле брезе, тужне од
старости.

То су задњи снови
у ноћима шумним ко јавори сињи,
отворени као ране,
које у овој пустињи
гнојем капљу последње дане.

© Раде Драинац

ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРИПАЗИ

Не истражуј тајну Дрине,
можеш пасти у дубине бола нечијег,
а шта ће ти та истина,
цео живот да те пече.
Зато пусти стару даму,
драме реку,
нека бурним током тече,
навикла је кривудава а не крива,
да подсећа шта осећа.

ТРАЖЕЊА

Ако песнике будеш тражила,
наћи ћеш их између судбина,
јаука,
остану такви у времену.
Тако они дугове своје ,
стиховима враћају.

Настави са читањем “ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић

ОД ДЕДЕ

(Богдан на бини држи у руци свеску,
показјуе публици и прича)

На свесци пише „Унучићима“:
Па -„Богдан, Лена и мали Коста“
а ја у руци држим ту свеску,
која ми, деда, од тебе оста.

Свеску нађосмо ми изненада,
у папирима прашњавим мојим,
а сада видим, свеска припада,
унучићима вољеним твојим.

Још играчака и успомена,
из детињства се свог често сећам,
била то дивна прошла времена,
баш сам са тобом ја био срећан.

Увече беше ритуал цео,
да спавам баба на мене виче
а ја да спавам још нисам хтео,
докле не чујем све твоје приче.

Да љубимица беше ти Ленка,
то сада рећи ћу последњи пут,
вазда сам знао, да све нас волиш,
па нисам био ни на кога љут.

Сећам се посебно једног дана,
видех на лицу ти боју бледу
а ти ми тада утешно рече:
„Не брини Боко, биће у реду“.

Каква утеха, нисам ја мали,
није узалуд та боја бледа
и ускоро ми мајка прошапта:
„Тужне су вести – умро је деда“.

Од туге силне тад потекоше,
те сузе вреле низ лице моје,
а ја помислих да би ти реко:
„Не плачи, Боко, то, нормално је.“

Учио си ме вери у Бога,
да не тугујем и да се молим,
би туга јача од срца мога,
па сам плакао јер тебе волим.

Питао сам се на самом крају:
„Зашто за тебе не бејаше лек?“
Крст ти носио на испраћају,
растадосмо се, деда, заувек.

У свесци стоје, поруке твоје,
ах, како лепо поруке слажеш,
а жалосно је још срце моје,
што тебе нема да нам то кажеш.

(Чита из свеске)

„Научи се да волиш све људе,
да добар човек од тебе буде,
било с ким немој да си у свађи,
потруди се и компромис нађи.

Да се хвалишеш немој никако,
јер хвалити се – тако је лако.
Немој да дајеш ти значај себи,
важно је шта се мисли о теби.

О породици ти увек брини,
и све што можеш за њу учини.
Никакаво благо достојано није,
да род завади и најмилије.

Радом заради – помажи слабе,
aл` знај да ништа нема за џабе.
Ако је крађа и туђе – тема,
знај да од тога користи нема.

Порока је важно да се клониш,
од лошег друштва да се уклониш,
кад пласт година на леђа свалиш,
да ни за чим тада не зажалиш.

То је суштина из пера мога,
живот је нешто теже од тога,
па ако дођу питања нова,
одговор даће ти свеска ова.“
Настави са читањем “ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић”