ДУВАЈ ВЕТРЕ
“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.
Има ли на свету овом Бога,
има ли прaвде, или како за кога.
Зашто патња срце да стеже,
ниси једини, другима је теже.
На свету овом милиони пате,
траже срећу, али никако да схвате,
да је само занос, њихова слобода,
да им је давно подметнута нога,
да се точак среће,
за њих не окреће.
На свету овом милиони пролазе,
моћни их у пролазу газе.
Траг остане, у срцу, у души,
дуне ветар, траг се распрши.
Има наде, али све мање и мање,
није ово пролазно стање.
Много се тога на свету понавља,
комад је често исти,
само се постава обнавља.
“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 50 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.185.450 пута)
