ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев

 ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ

О, моја српска сестро, нек сунце теби сија,
Нек воли те земља, мени најмилија.
Твој поглед красни уништи мрак,
Твоја је колевка – сунчани зрак.

Нисмо још се срели… А ја ћу доћи
У земљу српску, дајем ти реч!
Хоћу да видим босанске ноћи,
А београдске сам видео већ.

Чекам наш сусрет, сестро ми мила,
Надам се да он ће бити дуг.
Нек само напред нас носе наша крила,
И нек свој осмех даће нам југ.

Хладно је јутро, пуно је злата
Сунчаног, небесног… Жута је зора…
Колико још је остало сата
До нашег сусрета, до одмора?

Настави са читањем “ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ЉУБАВИ – Никита Леонтjев”

У вихору лутања – др Милан С. Марковић

У вихору лутања

Лепоту њену од мене су скрили,
к`о благо што се вековима чува,
нису се надали, нису ни снили,
да бура ипак изненада дува…

Раскошну душу тровале су приче,
правила тешка, животна надања,
све приче једна на другу личе,
бесциљна лутања, жеље, сањања…

Вихори мисли баш у тешком трену,
из дубине душе као оркан крену,
само поглед један спознао би све…

На пољима плавим, цветним… О радости,

далеко од туге, живота и стварности,
у загрљају њеном живео бих сне…

Настави са читањем “У вихору лутања – др Милан С. Марковић”