Месец: октобар 2021.

НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић


Зора Митровић – FLORENTINA


ЗОРИНЕ ПЕСМЕ, МАКОВИМА ПРОШАРАНЕ, ПОВЕТАРЦИМА РАСУТЕ НА ПОЉАНЕ ТУГЕ

Старац је седео на обали свога живота и осећао да му је крај близу. Стога је одлучио да остави писани траг иза себе, траг исписан у вечности. Решио је да свему што је сусрео у свом животу поклони по једно кратко казивање. А свако казивање говориће довољно само за себе. Ево шта је старац записао:

ДАЉИНЕ

Само дух расплинут лута бесконачним простором мисли и осећања. Проникнути у дубине свог срца и ума, где леже тајне постојања. Никако, јер што дубље продиремо, пред нама се отварају све већи бездани, бездани непознаница. Дух тражи уточиште.

Он сазрева, а можда, ипак, никада не сазри. Хватамо се за сламчицу нужне егзистенције. Тама и туга владају у свету који нас окружује. Како дух може да се одржи у свету који је неправедан?

Царство духа је могуће само у животу без материјалних граница.

ПАТЊА

Повечерје је титрало на благом поветарцу. Загасите боје неба губиле су се у сутону. Све је одисало миомирисом раног пролећа.

Изненада, небо се осу звездама. Знам, не воли ме више. Стога, још више боле ови сутони смираја дана. Као да хоће да нагласе крај наше љубави.

Боли, без изгледа да ће престати.

15.
Како је љубав чудесна ствар!!

Таман помислите да вам је на дохват руке, а она измакне. И утекне. У неке безваздушне просторе! Једноставно, ишчезне! Али, не нестане заправо, само постане неосетилна, без мириса, без дражи и сјаја. Све што је некада имала, нема више. Или се само тако чини.

Можда су ту, све њене одлике, али ми их више не осећамо и не опипавамо.

Промена се десила у нама. Алтерација без видне измене. Варијација на исту тему.

Опус лире, без инструмента. Сентима у Ц-дуру, без акорда. Видљива чулима треперавих струна. Осетљива на лахор, а без реакције на ураган.

И ово је последња љубавна песма коју склепах у магновењу трена, а инспирација ми бејаше опојно вино Chianti:

 

Свакога дана
У небеска вина
Сливају се сузе
Прастарих давнина.Прастарих љубави и јада
Где хрле тако, питање је сада.У јаду је истина
А у вину песма
Шапућу нам реке
И потоци мили.

Нек потекне вино
Са небеских двора
Нек наплави
Реке и потоке миле.

Нека се јад љубавни вине
У винске висине.

Тек тада ће љубав
Надвладати тугу
А, песма од вина
Донеће нам дугу.

У хиљаду боја
Среће и спасења

О, вино истине,
не дај да љубав задрема.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић”

ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић


ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА

Зидамо вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.

И темељи су срушени од вајкада,
све је постало сотони наслада.

Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је несавладива,
људска грамзива.
Сами смо.
Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.

Остаде реченица празна:
имамао субјекте,
сумњиви су предикати
а објекте смо порушили…
остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…

Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива,
о начину извршења ни помена
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нас умива
и лице испира.

Рекоше да повратка на старо нема,
ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.

Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености
јер кажу да смо ружни
због рана неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никада им не можеш чути кораке
јер газе по сенци
која неће да се склони с пута.

Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола
без ореола,
од Вавилона до Босфора.

(C) Драгош Павић

Настави са читањем “ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић”

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК – Виолета Алексић

Виолета Алексић

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК

Живот је чудан момак,
он има своја лутања,
и никад не зна где му
је конак,
само се смуца, тумара
…

Накриви своју капу
понекад шеретски,
чисто да олакша мало,
све своје лоше одељке …
Па опет крене неком
путањом,
некад брзином ветра,
а некад полагано,
и често се гласно
насмеје сваком плану унапред …

Као да ми жели рећи:
хеј, ја сам мангуп
мало већи,
и узалуд ме желиш
укротити!

Живот је мало чудан момак,
без питања, не бира
место,
и нико му не зна
почетак и конац,
изненади, изневери,
нестане вешто …
Без најаве и увода,
направи режију својих
филмова …
Растужи и разнежи,
насмеје и расеје,
и збуни и наљути…

А такав – какав је,
неодољив, намеће,
да након сваке приче
и драме
понуди сваком од нас
своје раме утехе!
Па поменом на овога
бећара, када прође,
кроз шарени свет, и
роман свој нашара,
погледамо иза рамена
успомена
и кажемо на глас,

ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП!

© Виолета Салкица Алексић

Настави са читањем “ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК – Виолета Алексић”

Да ли се туга воли

 

Да ли се туга воли
суза наслућена само
невидљива сјенка
што лебди у зраку?

Да ли се види мјесец
кад зађе за облак сиви
кад пути не виде се
када се само слути?

Да ли звјезда сјајна
нестане у сазвјежђу
бесконачности и бескраја
или и тад блиставо сија?

Да ли постоји име за
почетак краја име за
јутра без сутра и
корак у поноре осмјеха?

Да ли? Да ли се туга воли
живи ли срце кад боли
има ли неба без сунца
кише без облака?

Има ли љубави за зиме
љубави за ледену стијену
воли ли се снијегом
прекривен бријег?

Реченица да ли завршава
кад се стави тачка
живот прође ли кад
исклеше се епитаф?

Има ли или ничег нема
ничег што се воли више
тугом да ли сва се
љубав у оку брише?

( 2007. )

СЕДМО КОЛЕНО ? – Дуле Пауновић

СЕДМО КОЛЕНО ?

Одскочило је Сунце над планином
јарком светлошћу таму да разагна,
час је буђења и радости… или туге
али тама над нечим одавно је стала
са аветима и прошлошћу застала
стала и као да је заспала.

Распет сном и стварношћу
желим да нађем излаз: јаучем, дозивам…
одјек се тишином враћа и гуши
процепа између дана и ноћи нема
-за мене, доживотни сам роб усуда
или испаштам клетве предака и молим
… молим Бога да сам седмо колено греха.

У нешто што није ни дан ни ноћ,
нечим, што није ни беспуће ни питома равница
са зебњом, морам кренути ка новим страховима.

Ако утекнем из стиска ни дана ни ноћи,
слободу душе ван себе и смртног тела не могу наћи:
у сновима прогањаће ме незнани духови прошлости
и сећања васкрсла из младости ране.

На јави… на јави само ћу правити нешто налик корацима
и вући се као овоземаљски отпад, отпадом у отпад
и живети у стрепњи од новог дана и немоћи.

И никад нећу сазнати:
испаштам ли грехове предака ?
Сећање на грехове из младости ране ?
Или је промисао Твоја за оно што сам чинио или нисам ?

Дуле Пауновић
12. 10. 2021. год.

TI NE GLEDAŠ OČIMA MOJIM – Ljiljana Tamburić

Ti ne gledaš očima mojim

Ti ne vidiš… da kiša ne pada,
Nego se niz nit svilenu spušta,
Da kap njena, ubila ne bi
Nejakog mrava,
Što pod listom spava…

Ti ne čuješ…. da vetar ne duva,
Nego kroz lozu uspavanku peva
Da fijuk njegov, probudio ne bi
Umornog leptira
Što na cvetu sniva…

Ti ne osećaš… da sunce ne peče,
Nego se razliva da dane oboji
Da sivilo ne bi slučajno ubilo
Život nerođeni
Još neoplođeni…

Ti se ne smeješ… Ti se ne igraš
Ne pevaš, ne plešeš i ne maštaš,
Ne možeš videti očima mojim
Mesečev sjaj u bari…
i još nevidljivih stvari…

Ali bez tebe… Možda bih klonula
Ili bih u bezdan duboki pala…
Držiš pod ravno polugu života
Na mojoj varljivoj vagi…
Suprotnim tasom, dragi!

Ljiljana Tamburić

Октобар

Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.

( написано једног давног октобра-1998.г. )

IZGUBLJEN-Miroslav Krnjeta

Zašto gazite čoveka bez sutra
ne vidi sunca noću bol guta,
ni u podne ni po mesečini
nema mira.

Izgubljena sena pocepana patnjom
umorna sedi na rubu ponora
duša zaleđena ledenom kišom,
slomljena strahovima u ožiljcima
noćnih mora.

Izgubljenog puta,prašnjavog kaputa,
nema ulaza a nema ni izlaza
kroz paprat i gusti korov luta
vreba ga magla straha a krije se
u krevetu mraza.

Ponižavate i šibate jezikom palog čoveka
kolena mu klecaju čereči ga muka,
ali važno je da vama muzika svira
pustite ga da nađe sutra
i lepotu mira.

НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ


ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ – Латинка Ђорђевић 

ПЛАТАН, ДРВО ЖИВОТА

Сунце је стидљиво одскочило негде далеко иза облака који је носио ветар. Светлост је обасјавала врхове планина. Прoлeће је. У души ми је  дубоко урезано сећање на платан, једног пријатеља, искреног друга на веома тешком послу. У земљи где рад крста ломи као курјак грање, небо је море, а облаци галебови. Тамо скоро свако, осим мене, кипти од задовољства.

Платан, сада дрво мог живота, најбољи пријатељ, поносно се уздигао између бетонских зидова околних зграда, не обазирући се на услове живота. Израстао је високо до прозора просторије у којој радим. Онако висок, кићен зеленим враголастим лишћем, одише животом пуним снаге и лепоте. Чим сам га угледала, завoлeла сам га. Била сам срећна, срећна због сазнања да је то нешто само моје. Нико ми то не може одузети, или забранити да га својом душом обожавам, волим. Само је мени причињавао радост и најлепши одушак у време тешког рада. Кoлeге не слуте због чега је мој поглед у сваком тренутку упрт у широм отворен прозор. Не знају да је моја срећа у посматрању његових враголија. Нису приметили његове бравуре, које чини да би ме развеселио. Он се искрада сваког тренутка, провлачи, бежи у густо зелено грање, као птица из кавеза.

А ја врло често мислима излетим кроз прозор и уживам у његовом зеленом миришљавом загрљају. Као зрачак сунца, у тренутку се поново вратим обавезама. Време је одмицало. Проблеми су се низали. Неразумевање и умор на послу бивали су сваким даном све већи. Једино светло у овом мрачном тунелу био је платан. Својом раскошном бојом лишћа, разиграношћу и младалачком лепотом бодрио ме, давао снагу за даље. Сваким даном бивао ми је све дражи. Нисам могла да замислим дан када дођем на посао да се прво не сретнем с њим, поделим осмех, а он ми својим веселим лепршавим листићима пожели леп дан. Понекад онако уморна наслоним главу на прозор, а он као да ме милује. Чврсто ме стеже у загрљај, док небо припаљује сунце. Блажена језа проже ми тело, чело ороси, срце убрзано закуца, налет среће запљусне моје лице, е то је божанствена лепота. Живела сам за те тренутке. То је био велики подстицај да се све издржи и иде даље.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ”

PROVIĐENJE – LJILJANA TAMBURIĆ

Proviđenje

Negde… Na rubu stvarnosti, između sna i jave
Srete me neki mudrac, sede brade i glave
Pa se na štap podboči, a prstom ko da mi preti,
Reče nešto baš tiho, kroz zube, k’o da se sveti…

U meni krv se sledi jer k’o da mi misli čita,
Pomislih da je Svevišnji pa svetom tako skita,
Uči zanesenjake da se na pravi put vrate…
Šta je suština života da što ranije shvate…

A meni reče: ” Dete… Gde trčiš ispred sebe?
Pobeći neće ništa što rečeno je za tebe..
Predaj se poslu polako i ne radi u žurbi,
Mnogo će ljudi učenih i neukih da ti sudi.

Sve misliš, ovo je dobro, daj da ga pokažem svetu,
A svet je surovo stvaran, ne razume poetu…
Tvoje su reči maslačci što se razlete na vetru,
Vile koje se noću, na reci, po nekad sretnu,

Tvoje su misli zastave, praznične što se viju,
Stvarnost i mašta ti stalno, bitku prestiža biju…
Raširi krila, poleti, zagrli svetlost dana,
Tvoja će najbolja pesma da se napiše sama…”

Ljiljana Tamburić