ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић


ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА

Зидамо вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.

И темељи су срушени од вајкада,
све је постало сотони наслада.

Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је несавладива,
људска грамзива.
Сами смо.
Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.

Остаде реченица празна:
имамао субјекте,
сумњиви су предикати
а објекте смо порушили…
остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…

Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива,
о начину извршења ни помена
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нас умива
и лице испира.

Рекоше да повратка на старо нема,
ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.

Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености
јер кажу да смо ружни
због рана неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никада им не можеш чути кораке
јер газе по сенци
која неће да се склони с пута.

Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола
без ореола,
од Вавилона до Босфора.

(C) Драгош Павић

Настави са читањем “ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић”

Visits: 97
Today: 2
Total: 1629852

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК – Виолета Алексић

Виолета Алексић

ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК

Живот је чудан момак,
он има своја лутања,
и никад не зна где му
је конак,
само се смуца, тумара

Накриви своју капу
понекад шеретски,
чисто да олакша мало,
све своје лоше одељке …
Па опет крене неком
путањом,
некад брзином ветра,
а некад полагано,
и често се гласно
насмеје сваком плану унапред …

Као да ми жели рећи:
хеј, ја сам мангуп
мало већи,
и узалуд ме желиш
укротити!

Живот је мало чудан момак,
без питања, не бира
место,
и нико му не зна
почетак и конац,
изненади, изневери,
нестане вешто …
Без најаве и увода,
направи режију својих
филмова …
Растужи и разнежи,
насмеје и расеје,
и збуни и наљути…

А такав – какав је,
неодољив, намеће,
да након сваке приче
и драме
понуди сваком од нас
своје раме утехе!
Па поменом на овога
бећара, када прође,
кроз шарени свет, и
роман свој нашара,
погледамо иза рамена
успомена
и кажемо на глас,

ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП!

© Виолета Салкица Алексић

Настави са читањем “ЖИВОТ ЈЕ ЧУДАН МОМАК – Виолета Алексић”

Visits: 748
Today: 3
Total: 1629852

Да ли се туга воли

 

Да ли се туга воли
суза наслућена само
невидљива сјенка
што лебди у зраку?

Да ли се види мјесец
кад зађе за облак сиви
кад пути не виде се
када се само слути?

Да ли звјезда сјајна
нестане у сазвјежђу
бесконачности и бескраја
или и тад блиставо сија?

Да ли постоји име за
почетак краја име за
јутра без сутра и
корак у поноре осмјеха?

Да ли? Да ли се туга воли
живи ли срце кад боли
има ли неба без сунца
кише без облака?

Има ли љубави за зиме
љубави за ледену стијену
воли ли се снијегом
прекривен бријег?

Реченица да ли завршава
кад се стави тачка
живот прође ли кад
исклеше се епитаф?

Има ли или ничег нема
ничег што се воли више
тугом да ли сва се
љубав у оку брише?

( 2007. )

Visits: 91
Today: 7
Total: 1629852

СЕДМО КОЛЕНО ? – Дуле Пауновић

СЕДМО КОЛЕНО ?

Одскочило је Сунце над планином
јарком светлошћу таму да разагна,
час је буђења и радости… или туге
али тама над нечим одавно је стала
са аветима и прошлошћу застала
стала и као да је заспала.

Распет сном и стварношћу
желим да нађем излаз: јаучем, дозивам…
одјек се тишином враћа и гуши
процепа између дана и ноћи нема
-за мене, доживотни сам роб усуда
или испаштам клетве предака и молим
… молим Бога да сам седмо колено греха.

У нешто што није ни дан ни ноћ,
нечим, што није ни беспуће ни питома равница
са зебњом, морам кренути ка новим страховима.

Ако утекнем из стиска ни дана ни ноћи,
слободу душе ван себе и смртног тела не могу наћи:
у сновима прогањаће ме незнани духови прошлости
и сећања васкрсла из младости ране.

На јави… на јави само ћу правити нешто налик корацима
и вући се као овоземаљски отпад, отпадом у отпад
и живети у стрепњи од новог дана и немоћи.

И никад нећу сазнати:
испаштам ли грехове предака ?
Сећање на грехове из младости ране ?
Или је промисао Твоја за оно што сам чинио или нисам ?

Дуле Пауновић
12. 10. 2021. год.

Visits: 97
Today: 4
Total: 1629852