Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.
( написано једног давног октобра-1998.г. )
(Прочитано: 51 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 269.448 пута)
Лепа емотивна песма.
Хвала Вам Душане и на коментару и одвојеном времену.
Поздрављам Вас
DA! Ovaj oktobar je baš takav, kao 1998. Mada smo godine dobili nove…
Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Да, личи, зато се и сетих песме. А колико ми личимо на себе после толико година…
Хвала Љубо на времену. Поздрав