Хиљаду боја, а ја их не видим,
мноштво сликара и сваки своју
музу са собом води,
а ја их не чујем.
И лист ми увео додирује лице
знам, нешто ми шапуће
и чуди се јер не примјећујем,
а некад сам му осмјех даривала.
Мирише јесен, онако слатко, опојно
како то само она умије,
као дама коју још ниједна жена
надмашила није,
и застаде забринуто
на прозоре моје
као да пита
зар тужније очи постоје,
као да тражи на мом лицу
оно што некад бјеше,
одсјај личности своје.
Јесен, дама од стила,
лепршава и лака,
њежна и непредвидљива,
топла и хладна…
Јесен,
тако мила, а тако ћудљива
тихо ми се у душу ушетала
тражећи само одговор
који сам од свих, тамо дубоко,
сакрила.
( 2007. прва пјесма с којом сам се појавила на сајту poezijascg.com и захваљујући несебичној подршци предивне екипе људи, остала до данас . Хвала им…)
