ЛЕТЊИ ДАН & ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ – Дуле Пауновић

ЛЕТЊИ ДАН

Из таме, низ планину,
ливадом,
жубором реке,
котрља се Сунце
да се поново ушушка у постељу ноћи
…освит.

Мирисом, цвеће се буди
роса светлуца сјајем драгуља,
птице певају у хору оду новом дану
пчеле и инсекти брује вредно
зец начуљио уши-ослушкује
…јутро

Сунце ка зениту хита,
све је живо
ратари у зноју вредно раде,
косци песмом и откосом се надмећу
полегао мирис покошеног цвећа и траве
… до поднева

Све је утихуло и стало,
нови мириси под топлином Сунца опијају
и ратар и косац и Шаров стари
у хладовини, засели да предахну
и окрепе се из завежљаја
и тиквом хладне воде
… подне

Повремено, за собом поглед баце
пуно око и милина у души
берићетна и безбрижна година ће бити…
Док Сунце на запад хита
и топлина, сенке су све су дуже
… поподне …и сутон се сшушта.

ЛЕТЊЕ ВЕЧЕ

У даљини галама и дозивања се чују,
окаснела клепетуша и бич пастира запара мук,
шарови бесомучно око својих тараба једногласно залају
зелене гране и китњасто воће постају плаво тамне
и њише их лењо благи, ноћни поветарац,
само лампе чкиље и парају таму,
… повечерје, ноћ полеже.

Ноћ, тишина, мир… снови се већ сном везу.
Небом тамно-плавим звезде и Месец се пале:
надам се- засјаће две најсветлије звезде,
два ока Њена давно угашена, ову ноћ да доживе
а Месец враголасти испричаће ми своју причу
…ноћ за окрепљење и наду се спустила…

Дуле Пауновић
17. 10. 2021. год.

У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА – Даница Рајковић


У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА



Не волим да живим у самоћи
И неке ствари се разилазе и губе
Нису стајале на правом месту
За опстанак не треба да се труде

Никада те нећу заборавити
Ни љубав која је ушла у срце моје
Ту је насла право место
Да живимо нас двоје

Најбоље би било да време пише
И да све буде на месту где треба
Твоја љубав вредна је и драгоцена
У очима плавог неба

У тишини седим крај тебе
И стављам те на своје крило
Штитим те од додира времена
И да све буде како је и било

Настави са читањем “У ОЧИМА ПЛАВОГ НЕБА – Даница Рајковић”

Сећам се тог пољупца – Милутин Плочић

 

Сећам се тог пољупца

Падале су благе кише
И био је школски распуст
Нежно си ме загрлила око врата
И пољбила ме задњи пут.

Тог пољупца се и данас сећам
Јер више ме љубила ниси
Сузних очију си се окренула
И заувек негде отишла си.

Отишла си из мог живота
Негде далеко, не знам где,
Данима сам плакао, годинама туговао
И никад те нисам пребoлeо.

Сузе ми и данас квасе лице
Кад се сетим тог пољупца
Од тог растанка нашег
Никад се нисам опоравио ја.

Рекла си да на растанку нећеш плакати
И своје си обећање одржала
Али знам да си касније
И ти као киша исплакала.

А, ја, плачем још увек
И за тобом ме срце боли
Јер, као што смо се вoлeли ми
Нико никад неће да воли.

Настави са читањем “Сећам се тог пољупца – Милутин Плочић”

ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић

ВИЛИНСКО КОЛО

Где се нико надо није,
вилино се коло вије,
пoлeтније него прије
крај изворске воде двије.
Ту леп момак лице мије,
а и ледну воду пије.
Гледа коло сто се вије,
па му несто јасно није.
Да л`  је будан, или спије,
Да ли да се сад сакрије,
и да бира најмилије?
Гледа коло веселије,
а срце му јаче бије.
Све су виле убавије
И над њима он сад бдије.
Најлепсе се једна смије,
другој дуга коса вîје,
трећој  бисер око лије
четврта му душу грије.
Одлучит  се лако није
кад би мого бират двије.
Није момче најхрабрије,
мора бити одлучније.
Неста коло што се вије
то сан само момче сније.

Настави са читањем “ВИЛИНСКО КОЛО – Јасмина Димитријевић”