Ходам по врелом пепелу
тек угашених пожара
брижљиво тражећи заостале искре
босим их ногама газим
да ни једна нигдје не остане.
Пуштам да стопала крваре
не обазирем се на оштре болове
што јаче и дуже боли
мање ће ичега остати
мање искри заостати.
Мјешају се пепео и крв
дим се са маглом стапа
на рањава стопала
обувам ципеле за сутра
које воде у ведра јутра.
Сваки корак изазива бол
подсјећа на згариште иза леђа
не одустајем, корачам
пуштам корак да рану врјеђа
да не заборавим, да се не окренем.
Нека боли, само је бол сигуран пут
што јаче боли дуже се памти
гдје су и кад настале магле
само је бол прави штит
од новог мача, од нове ране.