ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ – Љубодраг Обрадовић

ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ

Излазим пред Вас и дрхтим,
ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти,
ипак, настављам по старом.

Осећам да су Ваша досада
и презир, део чудне освете.
И Ви се бојите сами себе,
јер и крај Вас сати неумитно лете.

И бесан сам ноћас на цео свет.
На чисте улице, а прљаве људе.
Знам, ја сам овлаш згажени цвет,
коме исти што га газе и суде.

Настави са читањем “ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ – Љубодраг Обрадовић”

SUZA ZA MAJKOM-Miroslav Krnjeta

Kako reći da sam zlo

cvetu mog života
koje me donelo na svetlo
duša moja,Božija lepota.

Rukama koje su me digle
ljubav za koju umirem,
O majko jutrima  u kaputiću
obe ruke me držale i nosile,
a ja leptira gazim i život satirem.

Kako kad si mi život
zid od oluja,mir i uteha,
tvoja šnalica sunce moga osmeha
a ja mako kopam zao plot.

Svetice moja namučena
koliko si noći suza prolila
koliko jutara ustajala uplakana,
srce plače ali sam plamen zla.

LJubim ti smežurane ručice
što si me nosila mučenice
ljubim te napaćena majko,
sin ti seje zlo nadaleko.

Volim te cvete moga proleća
ti si srca večna sveća,
zato puštam majko suze
sin je blato ispod trule breze.

ПЕСМА О ДУШАНИМА – Душан Комазец

Ово је земља вечитих надања
где божур црвен рад’ разних душмана
из крви ниче због силног страдања.
Ово је Србија, не земља Бушмана.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана,
још се држимо, нисмо потонули.
Ово је земља Милоша, Душана…

Са разних страна овде смо ступили,
ал’ песма иста свима је појана.
Битно је само да су се скупили
потомци Лазара, Јанковић Стојана…

Ко’ душа меки у дану кајања
кад Свето причешће смерно примамо
свесни пролазног земаљског трајања.
У себи нешто небесно имамо,

јер преци наши поносни и смели,
сви нежни попут првог мајског цвета
за земљу ову пречасно су мрели
с погледом к’ небу попут сунцокрета.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана
још се држимо, нисмо потонули,
јер сви смо потомци цара Душана.

.
.

НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић


Зора Митровић – FLORENTINA


ЗОРИНЕ ПЕСМЕ, МАКОВИМА ПРОШАРАНЕ, ПОВЕТАРЦИМА РАСУТЕ НА ПОЉАНЕ ТУГЕ

Старац је седео на обали свога живота и осећао да му је крај близу. Стога је одлучио да остави писани траг иза себе, траг исписан у вечности. Решио је да свему што је сусрео у свом животу поклони по једно кратко казивање. А свако казивање говориће довољно само за себе. Ево шта је старац записао:

ДАЉИНЕ

Само дух расплинут лута бесконачним простором мисли и осећања. Проникнути у дубине свог срца и ума, где леже тајне постојања. Никако, јер што дубље продиремо, пред нама се отварају све већи бездани, бездани непознаница. Дух тражи уточиште.

Он сазрева, а можда, ипак, никада не сазри. Хватамо се за сламчицу нужне егзистенције. Тама и туга владају у свету који нас окружује. Како дух може да се одржи у свету који је неправедан?

Царство духа је могуће само у животу без материјалних граница.

ПАТЊА

Повечерје је титрало на благом поветарцу. Загасите боје неба губиле су се у сутону. Све је одисало миомирисом раног пролећа.

Изненада, небо се осу звездама. Знам, не воли ме више. Стога, још више боле ови сутони смираја дана. Као да хоће да нагласе крај наше љубави.

Боли, без изгледа да ће престати.

15.
Како је љубав чудесна ствар!!

Таман помислите да вам је на дохват руке, а она измакне. И утекне. У неке безваздушне просторе! Једноставно, ишчезне! Али, не нестане заправо, само постане неосетилна, без мириса, без дражи и сјаја. Све што је некада имала, нема више. Или се само тако чини.


Можда су ту, све њене одлике, али ми их више не осећамо и не опипавамо.


Промена се десила у нама. Алтерација без видне измене. Варијација на исту тему.


Опус лире, без инструмента. Сентима у Ц-дуру, без акорда. Видљива чулима треперавих струна. Осетљива на лахор, а без реакције на ураган.

И ово је последња љубавна песма коју склепах у магновењу трена, а инспирација ми бејаше опојно вино Chianti:

 

Свакога дана
У небеска вина
Сливају се сузе
Прастарих давнина.Прастарих љубави и јада
Где хрле тако, питање је сада.У јаду је истина
А у вину песма
Шапућу нам реке
И потоци мили.

Нек потекне вино
Са небеских двора
Нек наплави
Реке и потоке миле.

Нека се јад љубавни вине
У винске висине.

Тек тада ће љубав
Надвладати тугу
А, песма од вина
Донеће нам дугу.

У хиљаду боја
Среће и спасења

О, вино истине,
не дај да љубав задрема.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – “FLORENTINA” – Зора Митровић”