Недостајања

1.

Ових дана ваздух мирише на буру.

Само мирише, нема је ту.

У том мирису мијешају се давни,

помало заборављени мириси дјетињства,

младости, неки давни срећни дани.

Ових дана све мирише на буру,

На далека брда,

камен и босиљак,

лаванду и винограде,

на бакин хљеб и уштипке,

на мамину кухињу,

мирише на румене обрашчиће,

плаве локне и звонки смјех

што одзвања широким двориштем.

Мирише на трешњин и багремов цвијет,

на пар испреплетених прстију,

на заувијек.

Ових дана све мирише на буру.

А буре нигдје. Нигдје…

Нигдје ничега,

само незаборав и ноћ пуна

даљине, сјећања и немира.

2.

Ових дана ми недостаје бура.

Не осјећам је ни у ваздуху.

Нема је ни у мени.

Само то недостајање.

Недостајање и тишина.

Таква су недостајања, тиха,

али ова тишина није од оних тишина

које миром миришу.

Ова тишина је као бонаца.

Бонацу осјећам, њен мирис пун слутњи.

Недостаје ми бура …

Бура која ће очистити ваздух

односећи све пред собом,

бура која би мрсећи ми косу

и носећи ме као лист

улазећи у сваку кост

добро ме протресајући

бистрећи поглед и мисли

и полако јењавајући

односила са собом ово

што се скупило на раменима

у очима, у новим борама

у старим ожиљцима

у никад затвореним ранама

у души …

Ових дана ми недостаје бура.

Нема је ни у сјећањима.

Нема је ни у мени.

Ту је само …недостајање.

Недостајање и кобна тишина

што мирише бонацом.

Пир

Српом месеца, сву ноћ, жањем звезда снопље
Видиш љубави, шта стављам пред твоје стопе
Док гори метеор бачен на земљу као копље
дугом среће цветове таме бојим и речи строфе

Вилинске песме магле се јате изнад брда
Свијам ти пољупцима гнездо под грлом
Груди ме твоје чежњом зову ко родна груда
Плејаде у коло дозивам чаробном фрулом

Живот бих проживео са руком у твојој коси
Моја je мисао шарени рингишпил сањарења
Од кад се са судбином сретох ја те од неба просим
у теби самој открих чудесни лек против старења

Ноћас ће још сва сазвежђа за нашу срећу чути
Кићеном буклијом мој брат у сватове зове
У загрљају на постељи од облака ћемо осванути
кроз калеидоскоп загледани у своје снове

Земља се тобом кити док те небо слави звездама,
осмеси твоји на путу до среће нек буду водиља
Хаљину од жеља обуци да обасјаш поноре бездана
Увире прошлост у доба будуће, а душа те моја благосиља