O sreći se ćuti, a ja o tebi… ;Jovana Živković

O sreći se ćuti, a ja o tebi…

 

Sreću o tebi ne mogu da sakrijem,

Ljubim te i grlim pred celim svetom,

Pokriven velom nežnošću,

I ti mene nežno svlačiš i oblačiš,

Velom osećaja moje prve ljubavi strasne,

Ne mogu da ćutim kad srce mi bije ritmom sve bržim,

sve jačim i naglim lupanjem

u celom telu se pročuje,

Ne mogu da ćutim o sreći,

A tako se bojim,

Da ne izmakne ako joj ne odolim,

Ako ne odolim da izreknem reči,

Nežne ljubavi, čiste dobrote,

Iskrene duše i moga nevinoga ludog srca,

Ali verujem još uvek u ljude ove,

Da moći ću sebe i deo tebe kad te kažem i u reči svoje stavim,

Pošto život moj već jesi,

Da moći ću da s’ njima ritam moga srca slavim,

Da moći ću da slavim već danas,

Jer ljudi mi neće umanjiti priliku za nas,

Jer verujem u nešto što u svima nama postoji,

U duše što hodaju

ili korak ispred,

Il’ trče za nama,

Verujem da sustignu i ljude ove,

Verujem da sreća još uvek ima put do srca

I da zbog sreće naše, će radosno biti,

I volim, svim srcem volim,

Al’ evo tebi priznajem to,

Bez straha jer verujem u te,

Stihu i pesmo, čitaoče i uteho,

I ljudima ponekim,

kad me lupanjem prestigneš,

Ko talas i sidro, breg što roni svoj!

Jovana Živković

Zavist

 

Kad te ljudi vide ruke su im u vazduhu.
Oni sto su se trudili oko tebe,krste se.
Hvatas poslednji autobus za periferiju.
Kontrola na pola puta, izbacuje te napolje.
Pesacis starim Pancevackim mostom.
Trudis se da odolis velikoj vodi.
Uz sitnu kisu, misli ti se kao stof skupljaju.

Sve na svetu govori zauvek spavaj…

Ogledas se u staklu automobila u prolazu.
Vidis kuca si na brdu bez prozora.
S’ledja gura te kamen do ponora,
niceg u unutra nema po odrazu.
Prelazis stari prag,
macke mjaucu, motaju se oko tvojih nogu.
Mesto cebeta ogrces sag,
drhtis, govoris u bradu, ja to mogu.

Sve na svetu govori zauvek spavaj…

Sedis u rupi na kaucu,
grejes ruke na solji caja.
Igra slika na televizoru,
u dvoristu psi aralaucu.
Na zavesama prasina cakli,
prokislo vino tece kroz vene.
Opet su djavoli u zavist takli,
Zamaraju oci i uspavljuju zene.

Књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” промовисане у Ћићевцу


Мирко Стојадиновић и Јасмина Димитријевић

ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА

У Народној  библиотеци у Ћићевцу 22.10.2021. године организована је промоција две књиге у истом дану: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” аутора Јасмине Димитријевић и Данице Димитријевић Петровић и књиге за децу “ДИВЉАКУША” Јасмине Димитријевић. Промоцију је водила Јелена Вучић, а песме је поред ауторки читала дечија песникиња Драгана Марковић. Бајку је читала професор књижевности Љиља Ћирић Павловић. Осврт на ова дела дали су Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић (који је читао рецензију Љубодрага Обрадовића) и Раде Биочанин. У публици су били колеге песници из Удружења песника Србије: Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић (снимао промоцију), Боривоје Бора Видојковић, Милан Марковић и наравно Анита Арсић. У Музичком делу учествовали су невероватни: Мирослав Стаменковић-Линда са својим наследником унуком Ђорђем и чувени гитариста Дејан Живковић.


Издавач прве књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” било је Удружење  песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а рецензију за поменуту књигу написао је Љубодраг Обрадовић – председник овог удружења. Прочитајте извод из рецензије…


Како настају песме? Омиљено питање свих новинара, кад узимају интервју од песника, било да је познат, било да је тек закорачио на сањани пут славе, је: Кад пишете песме? Које је доба дана или ноћи, најбоље за Вас? И на ком месту пишете најбоље песме?А ево из прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, сазнали смо да су за њу велике гужве, тј нека фрка, цајтнот, права инспирација… И да она најбоље пише песме у трамвају, када сви други путници желе да се још мало одморе, било да путују на посао, било да журе са посла, у свој топли дом, у своју слободицу! Да је то сасвим оригиналан приступ писању поезије, јасно нам је већ кад прочитамо наслов прве поетске књиге Јасмине Димитријевић, која је пред нама: “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА“.

“Моје песме настају у првом трамвају.
Тад добијем жељу да најлепше пишем.“


Љубодраг Обрадовић и Јасмина Димитријевић

Ево како је Јасмина Димитријевић представила промоцију:

У организацији Народне библиотеке у Ћићевцу и свесрдној помоћи драгих кoлeга Боре Видојковића и Мирка Стојадиновића одржана је прва промоција књиге ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА од ауторки Јасмине Димитријевић  и Данице Димитријевић Петровић, а и промоција сликовнице Дивљакуша ауторке Јасмине Димитријевић. Збирка песама је издата од стране Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а сликовница у Доситеј дечијим новинама Горњи Милановац.

Промоцију је водила Јелена Вучић, а песме је поред ауторку читала дечија песникиња Драгана Марковић. Бајку је читала професор књижевности Љиља Ћирић Павловић. Осврт на ова дела дали су Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић (који је читао рецензију Љубе Обрадовића) и Раде Биочанин. Гостима се обратио и књижевник  Милан Марковић. Промоцију је снимио песник Града Карајовић, а међу гостима је било још кoлeга песника.

Једна веома успешна промоција с обзиром на потешкоће око пандемије и ограничења. Промоција је имала хуманитарни карактер и прикупљен новац од продаје књига 4.500,00 динара отишао је за куповину намирница за материјално угрожене породице којима помаже група “Ми помажемо прикључите се и Ви”.

Настави са читањем “Књиге “ПЕСМЕ ИЗ ТРАМВАЈА” и “ДИВЉАКУША” промовисане у Ћићевцу”

Za onog ko me nasmeje – Ljiljana Tamburić

Za onog ko me nasmeje

Ako iko uspe da me nasmeje
Na njega će se sručiti blagoslov
Mojih namrštenih obrva
I mojih usana, sa kapima otrova…

Nije lako razvući u osmeh usne od čelika…
Ali ako nekada, neko, uspe da me nasmeje …
Neka to ne bude iz nekog razloga,
Nego onako… Iz talenta…
Iz njegovog umeća da usrećuje…
A ja ću mu svojim smehom
Rasparati nebo…
I prosuti mu u ruke dragulje zaboravljene na nekom oblaku…
Ja ću mu rascvetati sve kaktuse
Osušene i trnovite
Što ih vuče dok hoda
Kroz vremenske kapije…

Ako iko, ikada, uspe da me nasmeje,
Neka me smehom satre…
Da iznad mene duga prokaplje
I šarena kiša po meni padne,
Da mi se u očima
Zapale davno ugašene vatre…

Smejaću se vekovima
I posle života…
Jer neću živeti od čekanja…
I neću se plašiti izgubljenih
usputnih susretanja…
Prigrliću sve njegove strane
I njegove zakrpljene nade…
Njegove loše manire,
Njegove skrivene strahove…
Na sve ću pristati
Zato što on…
On zna da se smeje…
Široko…
Beskrajno iskreno…
Kao dete kad ugleda mleko…

Ako toj veštini i mene nauči…
Zahvalnost će biti moje drugo ime!

Ljiljana Tamburić

Kada se besmrt sa mnom zaigra ( glosa) – Ljiljana Tamburić

Glosa na stihove Slobodana Đurovića

RUŽA VAZDUHA

Otvorila si vazduha ružu
svojim promajnim kretom:
činodejstvo u kutu tmastom
slušam, uz rendisanje vrana;-
po meni, poput lijane pužu
ruke ti, pod belim smetom
dok sokolice pratim te, lastom,
pa makar postao ti hrana;-

***************************
Slobodan Đurović

KADA SE BESMRT SA MNOM ZAIGRA
( glosa)

Telo mi rušno, godina vrlih,
pritislo ledeno žezlo;
K’o avet lutam, angelska krila,
nikoć da letnu me svetom:
O Bože blagi, u trenu samo
crnilo svo je iščezlo,
OTVORILA SI VAZDUHA RUŽU
SVOJIM PROMAJNIM KRETOM;

U neverici bojažljiv treptim,
koloteč menja mi sled
jureć’ skončati poželeh, no mi
pred telom balastna brana
gledajuć’ nemo i ćuteć’, prstima,
lomim iz srca led,
ČINODEJSTVO U KUTU TMASTOM
SLUŠAM, UZ RENDISANJE VRANA.

Nemoć me stisla, a ja poželeh
da sam zeleno drvce
i da se besmrt sa mnom zaigra
vukuć’ me krasotnim svetom
krinovi bajni polen mi kaplju,
padajuć’ bodu mi trnce,
PO MENI, POPUT LIJANE PUŽU
RUKE TI, POD BELIM SMETOM.

Tvorac te hitnu pred oči moje
ko koplje, po srca sred,
pogibelj svoju smotrim i lomim se
k’o suva, crna grana,
prežaliv sebe, ničice padam
postavši rob, ubog i klet
DOK SOKOLICE, PRATIM TE, LASTOM, PA MAKAR POSTAO TI HRANA;

LJILJANA TAMBURIĆ