TI NE GLEDAŠ OČIMA MOJIM – Ljiljana Tamburić

Ti ne gledaš očima mojim

Ti ne vidiš… da kiša ne pada,
Nego se niz nit svilenu spušta,
Da kap njena, ubila ne bi
Nejakog mrava,
Što pod listom spava…

Ti ne čuješ…. da vetar ne duva,
Nego kroz lozu uspavanku peva
Da fijuk njegov, probudio ne bi
Umornog leptira
Što na cvetu sniva…

Ti ne osećaš… da sunce ne peče,
Nego se razliva da dane oboji
Da sivilo ne bi slučajno ubilo
Život nerođeni
Još neoplođeni…

Ti se ne smeješ… Ti se ne igraš
Ne pevaš, ne plešeš i ne maštaš,
Ne možeš videti očima mojim
Mesečev sjaj u bari…
i još nevidljivih stvari…

Ali bez tebe… Možda bih klonula
Ili bih u bezdan duboki pala…
Držiš pod ravno polugu života
Na mojoj varljivoj vagi…
Suprotnim tasom, dragi!

Ljiljana Tamburić

Октобар

Октобар. Доба киша
са сивим јутрима и
суморним влажним данима,
са ноћима када се туга
ушета у снове
а небо опусти.
Октобар, као тужна, стара луталица
опет је препун суза и болећивих прича,
шкрте топлоте са пола осмјеха
отплакаће мало, испричати понешто,
а онда ће поново да лута.
Октобар, боем без шешира
писац без оловке и папира
лутаће док тужних прича има,
али најтужнију причу,
причу о бескрајном лутању свом
задржаће дубоко у себи
у сивилу једног кишног дана
и никад и нико неће је чути.
Можда, али можда само,
ту причу исприча
у нечијем сну
кад октобарске ноћи падну
а туга, нечујно полако,
дошета са њима.

( написано једног давног октобра-1998.г. )