БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ – Љубиша Бата Ђидић


БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ

По Србији земљи кад се шћаше
Две Мораве под Сталаћом сташе
Две Мораве небеске плавуше
Како сташе ту град засноваше

Како сташе љубав крунисаше
Обгрлише госпођу Јелицу
Обгрлише војводу Пријезду
Венчаше их скоком у Мораву

Када цвату јаблани и лузи
То Јелица точи груди беле
Кад мирише смиље и босиље
Разлива се њена душа селе

Кад се ваља дрвље и камење
Кад хајдуци из потаје газе
То Пријезда по Морави оди
Нит му знају стазе нит богазе

Кад Србију Морава поплави
Сви мисле на времена давна
Не, то њина љубав се разлива
Србија је од тад водоплавна

Настави са читањем “БАЛАДА О ВОДОПЛАВНОЈ ЗЕМЉИ – Љубиша Бата Ђидић”

Песма месеца: НОВЕМБАР 2021.

Песма месеца: Новембар 2021.

Аутор: Ненад Живковић

КИШНА ВИЗИЈА

Гледао сам како под теретом кише
Успеваш да лебдиш на сребрној трави
Пружала си руке све више и више
Јахала си коња препланула, нага
Небо се над главом безобразно плави
Природа ти сама отвара сва блага
Зовеш ме да будем на олтару први
Кога ћеш да јашеш из женскога хира
Да л’ си стварно жена амазонске крви
Ил’ си залутала из временског  вира.

Коса ти је мокра, слепљена уз тело
А капљице кише низ камено лице
Горело ти тело огњем узаврело
Силазиш са коња, бацаш ме на траву
У препоне снажно бијеш немилице
Раздиреш утробу, продиреш у главу
Просипам се болно, ти надмоћно стојиш
Окрећеш ми леђа, ка коњу си пошла
Што те више гледам све мање постојиш
Враћаш се у време из којег си дошла.

© Ненад Живковић

МОРАВА, НОЋНИ ВИНОРУЈ – Небојша Лапчевић

МОРАВА, НОЋНИ ВИНОРУЈ

Лебдим, сад пјано,
над телом света,
дубоки снови, а мисли тмурне,
кад међ’ брезама завичај вечан,
све ближе, ближе
пут месечја млечан.

Лебдим, сад пјано,
док чаша жучи, и виноруј капље,
врти ме, врти
и као Морава нестајем тихо
у вировима смрти.

Са небеског свода
све звезде језде,
као мала
богињава деца,

и пјане ноћи
навиру ми, навиру
на влажне очи.

Настави са читањем “МОРАВА, НОЋНИ ВИНОРУЈ – Небојша Лапчевић”

AKO TE PESNIK ZAVOLI Ljiljana Tamburić

Ako te pesnik zavoli

Da te pesnik zavoli ne treba ti mnogo…

samo ga pogledaj iz prikrajka milo
trepavice, laste, nek za let se spreme,
neka dečje oči ka svemiru streme
i neka ti padaju leptiri u krilo…

Da te pesnik zavoli-ne treba ti ništa…

samo se izdvoji po osmehu dušo
Nek’ tvoj smeh bude cvrkutanje drago,
milovanje s vetrom mekano i blago
il’ muzika koja vredi da se sluša…

Da se pesnik zaljubi ne treba mu truda…

ako zračiš sjajem Venere iz mraka,
vidiš biser školjku ispod peska vrelog…
Svetlija od anđela nebeskoga belog,
ako si toplija od sunčevog zraka…

Ako si za pesnika postala posebna

njegovog si neba ti postala muza…
Darivaće pesme tebi svakog trena,
za njega ćeš biti izuzeta žena,
u njegovom vrtu jedinstvena ruža!

Ljiljana Tamburić

БЕЛОВОДСКИ СОНЕТ – Небојша Лапчевић


БЕЛОВОДСКИ СОНЕТ

Рајку Петрову Ногу

Врсни песник, стихом сав од злата,
златним пером држи све у складу
држи белу воду у обреду
држи бели камен за свог брата.

Тешком миш’цом али златном руком
као вајар кад длетом открије
нову мис’о док жар жељу лије
клешућ’ срце под небеским луком.

Кад то виде и бели анђео
тихо спусти два сунашца бела
једно, рече, за овај предео,

друго сунце нек на груд’ма цвета,
анђ’о кресну ватру све до чела-
родила се из стиха розета.

Настави са читањем “БЕЛОВОДСКИ СОНЕТ – Небојша Лапчевић”

ПРОЛАЗНОСТ ЈЕ ТАКО ЧУДНА – Андреја Ђ. Врањеш


ПРОЛАЗНОСТ  ЈЕ  ТАКО  ЧУДНА

Сјев прошлости некад се догоди,
кад  на младост јутро тек подсјети,
радост свјетла, из ока провири,
кад се старост за љепоту свети.

Осједио старац у времену новом,
усамљеник преварен трајањем,
у њему се живот окорио,
посао му, бави се кајањем.

Ко бонаца вале, жал вријеме умири,
цијели живот носио је крут,
отишо је с болом,вратио се није,
кажу  био путник, изгубио  пут .

Настави са читањем “ПРОЛАЗНОСТ ЈЕ ТАКО ЧУДНА – Андреја Ђ. Врањеш”

OMAŽ (uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića) Ljiljana Tamburić

OMAŽ
(uz izvode iz stihova Đorđa Balaševića)

U ime svih nas što pesme pišemo,
Što kao i ti slobodarski dišemo,
Što sedlamo mrak u senkama bresta,
Što imamo čak i po nekog pevca…
Znaš da mi pesnici i nismo neke delije
I naši životi pišu ljute drame…
I nas je neka Olivera volela…
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Na prozore nam naleću leptiri glupi
I nose nas vetrovi kao maslačke,
Zaletimo se ponekad na vetrenjače,
Dok snivamo neko nam šapće…
A mi kao i ti, pevamo svoj bluz
Jer sami smo birali taj put
Da plovimo mutnim vodama sna,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Lome nas vali, nose nas struje
I sami smo ko ona staklena stvar,
Svi bi želeli da živimo po svom
Za nas je i osmeh događaj.
Pišemo romane, pesme, novele
Dok nam u polju lome bagrenje.
Mi smo novi klinci iz medenih vremena,
Ali kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

I ne znam šta bi tu moglo da se doda,
Neki bi to prosto tugom nazvali,
Al reči idu same,
O život piše ljute drame
Neko od gore vidi sve i povlači konce,
I pipnu se negde naši mali svemiri…
Izmišljamo stih, ko stih svih stihova…
Al kažem ti sad otvoreno…
Nismo ti ni do kolena!

Šekspirovski Ljiljana Tamburić

Pero od onoga što sonete znade
Da napiše bolje od svakog poete
Među prste tvoje kad u noći padne
I nemir kad srce u rukama stegne,

Ti napišeš reči duboke ko more
Brodolomne sudbe u njih utiskuješ
Igraš se sa njima, da ne bude gore
Miluješ ih,… dušu u njih ugrađuješ…

K’o da Šekspir siđe sa nebesa plavih
Pa ti tintom svojom obasipa skute
Rimuje ti pod tabanom trnovite pute

Al’ i on je zavidan što se tebi javi
Takav dar sa neba da snevaš do smrti
I što časno umeš s reč’ma poginuti!