Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.

Meсец септембар 2021.

Јован Бундало, Београд

У ЉУБАВИ НАШОЈ ЖИВЕЛА ЈЕ НАДА

И да није хтела, она би ми била
и вода и храна и удисај први,
нежна као прашак лептирових крила,
у души ми снила, пловила по крви.
Била је весник неслућених срећа,
као прва ласта најлепшег пролећа.

Свака љубав слепо верује у чуда,
ал` је пуна стрепњи и болова слатких,
љубоморна жудња, са њом иде свуда,
догађај је главни мојих снова кратких.
Живели смо срећу, из краљевских соба,
летећи кроз простор неких нових доба.

У телима нашим гореле су страсти
у сновима слатким живела је нада,
омамљена чежњом пуна нежних сласти,
трептала к`о звезда изнад рајског хлада.
Летела је слутња кроз пространства плава,
к`о љубавна жудња изнад заборава.

Све је она била, све што душа тражи,
узвишена радост, мојих усхићења,
помисао на њу и води и снажи,
носи ме у област надања и хтења.
Кроз лепоту снова пловила је срећа,
к`о опојни мирис изнад пољског цвећа.

Пријатност ме нека као тама сколи,
принцеза ми шапће из нејасних страна,
прича да ме и сад као онда воли,
загрљени нежно, ћутимо до дана.
Не знам да л` је била или сам је снио,
ал` осећај имам да сам са њом био.

Зора у сне зове пријатеље драге,
са њима је она насмејана била,
а кад пусти снови остану бес снаге,
подигне ме к небу невидљива сила.
Јаве ми се она из рајскога хлада,
умиљатим гласом, лепша нег икада.

Настави са читањем “Песма месеца: СЕПТЕМБАР 2021.”

Признање

Ћутим о срећи.
Зашто сви морају да знају
како ти мене волиш?
Њима не дугујем ништа…
А теби признање
да си највеличанственије
биће.
Ти си нешто најлепше,
што сам приуштио себи.
Мало биће,
пуно неке љубави,
која мења свет.
Та љубав је нека чудна магија…
Која ме зачара,
кад год се насмејеш.
Постала си дефиниција живота,
дефиниција љубави.
Једино си ти приметила
то плашљиво дете
које се крије у мени.
И онако на свој начин
умирила.
Свашта се крије у том малом бићу.
Извор радости и среће
са ког пије моја жедна душа.
Јер ти си моја визија раја
на овом свету.
А много тога си ме и научила…
Јер си постала моја водиља
и сапутник,
где год да путујем.
Зато ти признајем
да си неприкосновена.
Моја дама,
коју ћу волети
без икаквог ограничења.
Колико год имао година.
Где год се налазио.
Како год се осећао.
Волећу је заувек.
Лука Кијачић

DAJTE HLEBA!!!-Miroslav Krnjeta

Glad jede sela i gradove
gadovi jedu žito a nama korove,
goste se mesom crnim vinom
traže da im koske platimo desetinom.
Traže ausvajs na našoj dedovini
a otimaju na narodnoj letini,
važno je da su njihovi sinovi
siti,pijani,bahati tamo gde su Maldivi.
Kao dahijama muzika im svira
bahanalijama mladost nevinu gutate
zmijskim jezicima,
a narod ste bacili u blato tora
žderete i nazdravljate za kolena na koledžima.
Alavci i izdajnici koja vam je cena
gde vam je fukaro mera
prodajte šume,vode,jezera,polja i sena
samo da je dukata i toplog džempera.
Ali dolaze armije gladnih i njihovi dani
marširaju glasovi,dole bogati tirani,
terali nas na žig kao stoku
držali žedne na hladnom potoku.
Pašće vam kule Vavilonske za noć
zlatom i lažima nećete vratiti moć,
bežaćete kao zečevi od lovca
u balegu ćete leći poput rovca,
tu vam je i uvek bilo mesto
gori ste nego besno šugavo pseto.
Polje seljaku,alat radniku,
ne derite kožu sirotinji i mučeniku,
ostavite jahte i tatinu pokradenu kantinu
posle šampanjca mogli bi osetiti giljotinu,
narod vas opominje dajte hleba
inače revolucija vas ispred vrata vreba.

Последњи плес

 

Добра ти ноћ, Несанице.
Да наздравимо, Несанице,
Ноћ, Ти и ја…
Чему, питаш, наздрављамо?
Чему…
Септембру, Несанице…Септембру…
Празним датумима на календару Судбине
Пустим друмовима на карти живота
Пожутелим сликама у албуму сећања
И…ма има тога…читав низ,
Читав низ, моја Несанице,
Зато, не питај ме ноћас ништа
Ништа не говори, не ромори
Пусти, нека теку сати
Кроз ову ноћну тмину
Попут реке понорнице
Чији ток не виде очи
Чији шум не чују уши,
Само је осећаш, само је слутиш
И завидиш јој на бистрини тока
Којем људска нога не могаше прићи
Нити рука загадити, злобом замутити.
Ћути, пусти нек’ Ноћ и Сећања
Свој танго отплешу
Ти седи ту, ту крај мене
И наспи чаше две,
Сипај и пиј, и наздрављај
За себе, за сећања, за сенке
Наздрављај, уместо мене
Уместо свих празних места за столом
Уместо свих заборављених
И оних који су заборавили,
Наздрави, Несанице
Док Ноћ и Сећања
Свој задњи танго плешу.
И ћути, само ћути.
И ништа ме не питај.

( септембар, 2014. )

Сунце моје

И када је мрачно,
ти сванеш.
Сваког јутра
поново се рађаш,
а са тобом роди се
и моја нада,
Сунце моје.
Ти си излаз
који ми се нуди
и када добијам
и када губим,
Сунце моје.
Твоја топлина
мене буди
и смирује
када ми срце луди.
Сунце моје,
Без тебе је било мрачно.
Ноћу си ми недостајала.
Падао сам,
био сам нејак.
Све олује
које су дуго трајале
ти си прекинула,
Сунце моје.
Зраке твоје љубим
и отварам ти прозоре
свог живота.
Ти си вечност,
Сунце моје.
Ти си извор живота
моје љубави
и мојих надања.
Ти си пристаниште
мојих снова
и место одакле
све почиње,
али где љубав нема краја
и вечно траје.
Сунце моје,
моја угрејана
и топла душа
воли те.
Лука Кијачић

СВЕТИЊА – Душан Комазец

Ја сам она коју одавно сте хтели
још од памтивека, али нисте смели,
јер душа је моја с крстом овенчана
и с тајном причешћа.
Зашто ви охоли што прах доносите да обневидимо,
што бришете стазу страшног битисања
којом ми смо прошли, прилазите крадом?

Добродошли у дом Свете Крсне славе
у коме се моли, целива и снива!
Јер свако ко пређе преко мога прага,
хлеб насушни проба са небеских њива
назива се братом, али упамтите :
Под мојим сте кровом!

О Исусе Христе Боже свемогући!
Пред иконом ви се прекрстили нисте,
већ бахато, као суци и џелати
у име неправде, под окриљем ноћи
отимате оно што дични праоци
у аманет нама давно оставише.

Зар вам није доста зулума и моћи,
кривде и неправде којом извористе
у очима кише?
Зар ваша душа на божур не мирише?
Не гледајте моје иконе и фреске
да не обневидите од њиховог сјаја!

Окрените се!
Видећете стазе бескрајне, небеске.
Пођите полако!
Трагови су ваши путеви безнађа,
а ми ћемо опет да би бољи никли
поћи стазом бола, трња и голготе,
па нека нас нема, или нек’ нас има!
На распеће ми смо одавно се свикли,
кад смо мору дали најлепше животе.

Ranjenik

Oko srca ‘zderan loj

Tu gde curi krv i gnoj

I sliva se uma znoj,

Ranjen bi’ kad beše boj.

 

Ni igle ni epruvete,

Ni lekari ni tablete

Ne mogu iscelit’ rane

Nit’ pomažu, niti brane.

 

Trauma, uboj, oteklina,

Podliv, rana, opeklina

Nije ovo bolnost tela,

Nego boli duša cela.

 

Duh rasparan, misli bole,

Tihe reči rane sole,

Zgrčen mišić srca trne

Duša hoće da posrne.

 

Kakva li je čudna nit,

Što nas goni živet’, bit’

I što telo spaja s umom,

Duh i mišić čudnom strunom

 

Krv i loj i gnoj i znoj

Iskra duše i dah moj

Sve zajedno čini spoj,

Gde se zbiva žestok boj.

 

Rana bića otvorena,

Pluća duha zatvorena,

Dal’ je sveta il’ nesveta

Cela duša je raspeta.

 

Ranjenik sam kroz dubine

I povređen do suštine,

Isceli mi duh i dušu

Oslobodi tesnu gušu

 

Hajde, hajde, dopri do me’

Gde se duh i kosti lome,

I dotakni dušu prstom

Duše Božji svojim krstom.