IZGUBLJEN-Miroslav Krnjeta

Zašto gazite čoveka bez sutra
ne vidi sunca noću bol guta,
ni u podne ni po mesečini
nema mira.

Izgubljena sena pocepana patnjom
umorna sedi na rubu ponora
duša zaleđena ledenom kišom,
slomljena strahovima u ožiljcima
noćnih mora.

Izgubljenog puta,prašnjavog kaputa,
nema ulaza a nema ni izlaza
kroz paprat i gusti korov luta
vreba ga magla straha a krije se
u krevetu mraza.

Ponižavate i šibate jezikom palog čoveka
kolena mu klecaju čereči ga muka,
ali važno je da vama muzika svira
pustite ga da nađe sutra
i lepotu mira.

Visits: 65
Today: 2
Total: 1629861

НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ


ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ – Латинка Ђорђевић
 

ПЛАТАН, ДРВО ЖИВОТА

Сунце је стидљиво одскочило негде далеко иза облака који је носио ветар. Светлост је обасјавала врхове планина. Прoлeће је. У души ми је  дубоко урезано сећање на платан, једног пријатеља, искреног друга на веома тешком послу. У земљи где рад крста ломи као курјак грање, небо је море, а облаци галебови. Тамо скоро свако, осим мене, кипти од задовољства.

Платан, сада дрво мог живота, најбољи пријатељ, поносно се уздигао између бетонских зидова околних зграда, не обазирући се на услове живота. Израстао је високо до прозора просторије у којој радим. Онако висок, кићен зеленим враголастим лишћем, одише животом пуним снаге и лепоте. Чим сам га угледала, завoлeла сам га. Била сам срећна, срећна због сазнања да је то нешто само моје. Нико ми то не може одузети, или забранити да га својом душом обожавам, волим. Само је мени причињавао радост и најлепши одушак у време тешког рада. Кoлeге не слуте због чега је мој поглед у сваком тренутку упрт у широм отворен прозор. Не знају да је моја срећа у посматрању његових враголија. Нису приметили његове бравуре, које чини да би ме развеселио. Он се искрада сваког тренутка, провлачи, бежи у густо зелено грање, као птица из кавеза.

А ја врло често мислима излетим кроз прозор и уживам у његовом зеленом миришљавом загрљају. Као зрачак сунца, у тренутку се поново вратим обавезама. Време је одмицало. Проблеми су се низали. Неразумевање и умор на послу бивали су сваким даном све већи. Једино светло у овом мрачном тунелу био је платан. Својом раскошном бојом лишћа, разиграношћу и младалачком лепотом бодрио ме, давао снагу за даље. Сваким даном бивао ми је све дражи. Нисам могла да замислим дан када дођем на посао да се прво не сретнем с њим, поделим осмех, а он ми својим веселим лепршавим листићима пожели леп дан. Понекад онако уморна наслоним главу на прозор, а он као да ме милује. Чврсто ме стеже у загрљај, док небо припаљује сунце. Блажена језа проже ми тело, чело ороси, срце убрзано закуца, налет среће запљусне моје лице, е то је божанствена лепота. Живела сам за те тренутке. То је био велики подстицај да се све издржи и иде даље.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ”

Visits: 253
Today: 9
Total: 1629861

PROVIĐENJE – LJILJANA TAMBURIĆ

Proviđenje

Negde… Na rubu stvarnosti, između sna i jave
Srete me neki mudrac, sede brade i glave
Pa se na štap podboči, a prstom ko da mi preti,
Reče nešto baš tiho, kroz zube, k’o da se sveti…

U meni krv se sledi jer k’o da mi misli čita,
Pomislih da je Svevišnji pa svetom tako skita,
Uči zanesenjake da se na pravi put vrate…
Šta je suština života da što ranije shvate…

A meni reče: ” Dete… Gde trčiš ispred sebe?
Pobeći neće ništa što rečeno je za tebe..
Predaj se poslu polako i ne radi u žurbi,
Mnogo će ljudi učenih i neukih da ti sudi.

Sve misliš, ovo je dobro, daj da ga pokažem svetu,
A svet je surovo stvaran, ne razume poetu…
Tvoje su reči maslačci što se razlete na vetru,
Vile koje se noću, na reci, po nekad sretnu,

Tvoje su misli zastave, praznične što se viju,
Stvarnost i mašta ti stalno, bitku prestiža biju…
Raširi krila, poleti, zagrli svetlost dana,
Tvoja će najbolja pesma da se napiše sama…”

Ljiljana Tamburić

Visits: 47
Today: 3
Total: 1629861

NEDOSTOJNA – Ljiljana Tamburić

Nedostojna

Ja sam samo bleda posestrima Sapfe
A ni senci njenoj ni malo ne sličim
Ona tamne puti, ja se svetlom dičim
Helenske me oči kao nju ne krase

Koracima sitnim njene stope gazim
Koje dugo u kamenu urezane stoje
Moji prsti njene kletve sad se boje
Da se ne zanesem stoga jako pazim

Zar vodilju zvezdu da naljutim mogu
Smelost moja drčna u pesmama besni
Vidici su moji, vidno, jako tesni
A nade već pružam prema samom Bogu

U san nek te vranac galopom donese
Dok ti bela haljina miluje mu sapi
Pa mi neku tajnu večnosti ti šapni
Da se moja pesma do neba vaznese

Da ti ovo tražim, znam, dostojna nisam
Obaspi me verom, povuci za kosu
Učenica ja sam u ovome času
Strofama se slabim nevešto hvalisam

Sapfe, zvezdo moja, primi me u krilo
Ili me, litici, onoj ti dovuci
Da me dole glođu razjareni vuci
Ako ne osećaš pesničko mi bilo.

Nikada ti nije manjkalo lepote
I muške i ženske nežnosti u stihu
Žudnje što prerastu u bestidnost tihu
I telesne čari što ih leta stope

Tvoje ime živi i večno će sjati
Moje, tek je žižak u požaru šumskom
Zaplakala sad bih nada tvojom humkom
Samo kad bih mogla Sapfe da te vratim…

Nedostojna sam te iako se trudim
Nisam čak ni prva što krade od tebe
Prepisujem, gvirim, uzvisujem sebe
Lopovski se onda publici ponudim.

Afroditu nemam da pišem joj himnu
I da od nje pomoć zatražim u jadu
Zato sad u tebe polažem ja nadu
Jer osetih jednom da mi glavom klimnu.

Ljiljana Tamburić

Visits: 60
Today: 3
Total: 1629861

ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић

ДА СУ СНОВИ ЈАВА

На једној ливади пастирица млада
тужна небо гледа, горке сузе лије.
Вече већма пада, а нема јој стада,
са пашњака оно вратило се није.

У освитку зоре стадо је извела
ал` шарени ћилим младу је омами,
прилегла у траву мада није хтела,
остали су бели јагањци јој сами.

Травица јој мека постељица била
у снове далеке пoлeтела млада,
на облаку среће светом запловила,
Месец је пробуди, али нема стада.

Настави са читањем “ДА СУ СНОВИ ЈАВА – Јасмина Димитријевић”

Visits: 108
Today: 5
Total: 1629861