НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ

Rating: 10.00/10. From 2 votes.
Please wait…


ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ – Латинка Ђорђевић
 

ПЛАТАН, ДРВО ЖИВОТА

Сунце је стидљиво одскочило негде далеко иза облака који је носио ветар. Светлост је обасјавала врхове планина. Прoлeће је. У души ми је  дубоко урезано сећање на платан, једног пријатеља, искреног друга на веома тешком послу. У земљи где рад крста ломи као курјак грање, небо је море, а облаци галебови. Тамо скоро свако, осим мене, кипти од задовољства.

Платан, сада дрво мог живота, најбољи пријатељ, поносно се уздигао између бетонских зидова околних зграда, не обазирући се на услове живота. Израстао је високо до прозора просторије у којој радим. Онако висок, кићен зеленим враголастим лишћем, одише животом пуним снаге и лепоте. Чим сам га угледала, завoлeла сам га. Била сам срећна, срећна због сазнања да је то нешто само моје. Нико ми то не може одузети, или забранити да га својом душом обожавам, волим. Само је мени причињавао радост и најлепши одушак у време тешког рада. Кoлeге не слуте због чега је мој поглед у сваком тренутку упрт у широм отворен прозор. Не знају да је моја срећа у посматрању његових враголија. Нису приметили његове бравуре, које чини да би ме развеселио. Он се искрада сваког тренутка, провлачи, бежи у густо зелено грање, као птица из кавеза.

А ја врло често мислима излетим кроз прозор и уживам у његовом зеленом миришљавом загрљају. Као зрачак сунца, у тренутку се поново вратим обавезама. Време је одмицало. Проблеми су се низали. Неразумевање и умор на послу бивали су сваким даном све већи. Једино светло у овом мрачном тунелу био је платан. Својом раскошном бојом лишћа, разиграношћу и младалачком лепотом бодрио ме, давао снагу за даље. Сваким даном бивао ми је све дражи. Нисам могла да замислим дан када дођем на посао да се прво не сретнем с њим, поделим осмех, а он ми својим веселим лепршавим листићима пожели леп дан. Понекад онако уморна наслоним главу на прозор, а он као да ме милује. Чврсто ме стеже у загрљај, док небо припаљује сунце. Блажена језа проже ми тело, чело ороси, срце убрзано закуца, налет среће запљусне моје лице, е то је божанствена лепота. Живела сам за те тренутке. То је био велики подстицај да се све издржи и иде даље.


Лупњава и жагор вратише ме у стварност. Посао мора да се ради, дан одмиче, нема више времена за сањарење. Тешко се ради и све мора бити изузетно добро. Места грешкама нема.На неки чудан начин осећам интимну срећу у овом хаосу. Да ли је то сазнање да нико не зна са ким делим умор и тугу, или та прикривена нестварна срећа, која ме држи све ово време? Кажу, чудна сам им, шепурим се и понашам се као да сам добила награду.Док титраји пузе по мени, птице се углас оглашавају из златасте крошње платана. Цвркућу цело поподне, улепшавајући ми дан. Ко зна, можда их је платан послао. И он је знао да се с разним ветровима кикоће и ужива. Бивао је љут и срдит, када су му јаки ветрови ломили грање из љубоморе на његову лепоту, али пркоси постојаност.

И тако сломљен, стајао је гордо као победник. Гранчицама би грлио стрехе мог прозора. Својим примером учио ме како се с дивовима излази на крај. Изборити се, а остати усправан, поносан, чисте душе. Када се суза заврти у мом оку, силовито гранама лупа у прозор. Да туге нестане, бацао је листиће као мале пропелере. Падајући са висина, вртели су се у круг и мамили осмех. Он ме једини разумео, поштовао и на свој чудан начин неизмерно вoлeо. Слушао је моје неме приче од јутра до краја радног дана. Знао је цео мој живот. Понекад се гласно кикотао мојим проблемима. Полако, а сигурно, увукао ми се у срце и душу. Било би ми страшно тешко да не постоји и да није сваког дана ту. Било би све теже без његовог присуства.Али живот баш не зна да помилује, мора бити туге и несреће у њему. Данас се то десило. Као на црном облаку дојездио је страшан и незабораван дан.

 

Светлост сунца се стопила с тамним облацима. Пада досадна киша, она ругајућа. Капи шиљате као овас пробијају се кроз лишће платана. Сав покисао, ипак светлуца на стидљивом сунцу, које покушава да се отргне од сивих облака. Невољно почињем посао. Увукла се нека зла коб, атмосфера је очајна. Немир струји мојим телом, с болном поруком сваког минута да ће се нешто ружно десити. Занесена погледом у покисло лишће, као да платан плаче, размишљам шта то може бити. Тргох се…

Велика галама, брујање машина, зујање електричне тестере. Кoлeге се разгаламиле. Нешто се у дворишту дешава. Застадох, мој поглед се укочи и прикова за прозор. Гране мог платана се не њишу више! Прозор огољен, тек сада видим колико је стар и тужан. Учинило ми се да је уплакан, да и он чезне за хладом и враголијама платана.

Челична рука, несретница, ишчупала је једини зрак среће, радости и лепоте у овом бетонском окружењу. Својом гвозденом канџом однела је платан у неповрат. Заувек је осиромашила моју душу за једину лепоту у овом робовласничком лудилу.

Шапућем утеху себи, сва у сузама. Природа је тако лепа, пружа безброј радости. Понекад зна да буде сурова, али зло не изазива она, већ неразумно и похлепно људско биће.

Зар је ово морало да се деси?! Толико тога је могло да се уради другачије. И платан има душу! Туга је унела кофере и уселила се у моје здање. Помислих, човек није мрав, а ни птица.

Платана нема више. Уместо њега бетон, гвожђе. Данима се чују булдожери, ровачи, копачи испод прозора. Моја душа не може ову музику да слуша. Порука њихових песама је тужна, суморна, безнадежна.

Туга је сваким даном све више гњечила моје срце. Копним и венем. Очи без сјаја, ноћи без сна, јутра без радости. Прозор заувек затворен, као моје срце. Не видим овој патњи крај. Ветар сада у туђим крошњама спава. Да ми је само један титрај лишћа мог платана.

Жалост, туга, тешка рана нису могле да трају дуго. Радно место заменио је бoлeснички кревет. Сада сам сенка у тами окићена паучином истине.

Излазим из болнице. Све је иза мене, а дубоко у мени. Живим од сећања и успомена.

Опет је прoлeће, багрем мирише. Сунчеви зраци светлуцају, играјући се по зеленој трави. Плаво бистро небо висинама прети.

Што више шетње, порука је лекара. То је свакодневна најбоља терапија. Њој се једино и веселим.  Ако треба, слушаћу кораке и казаљке сата, срећа је кратка. Бићу ружа која дрема, јер ниси ту и више те нема. Бићу сећање загрљаја лишћа, мостић што је два срца спајао. Ако треба, изгубићу се у вртлогу заборава.

Након свега нећу више моћи да верујем људима, већ само у свој суд о њима.

ОН И КОФЕР

Киша је падала, седео је сам, с кофером у руци, на истом месту где сам га виђала протеклих дана. Првог дана мислила сам да путује и чека трамвај. Другог дана сам се запитала где ли овај усамљени човек сваког дана путује. А и сада, на овој киши, на истом месту као и свих протеклих дана седи сам, с кофером у руци. Дуга седа коса расута по рамену, очи сакривене испод густих обрва и киша која се у млазевима слива по њему. Не мари за то. Гледа и чека. Питам се шта, ко је он и зашто тако сваког дана.

Киша је све јаче падала. Морала сам да се склоним и отрчим у куповину по хлеб, као сваког дана. Када сам се вратила, њега није било. Помислих, можда је отишао трамвајем. Враћајући се кући, сретох комшику из суседног улаза. Онако у разговору поменух и старог господина кога виђам на истом месту свакога дана.

– Знам ја тог господина, станује у другом реду испод наших зграда. Ћерка му је преминула пре две године у двадесет седмој  години. Радила је у Немачкој као лекар, лаборант. Остао је и без супруге, која је од туге прошле године преминула. Остао је сам и сваког дана с кофером чека свој трамвај. У коферу с најдражим ситницама имао је и јарку жељу да отпутује.

Сутрадан је клупа била празна. Следећег дана исто.

Најзад се жеља овог тужног усамљеног човека испунила. Своју причу наставио је са анђелима. Када прођем поред ове клупе, застанем, поседим мало и као да на небу видим насмејано испијено лице са седом дугом косом и брадом како ми се смеши.  Сада је срећан, у загрљају ћерке и супруге. Као да су дани изгубили додир у песми плакања, па плутају даље и даље с немирним звездама.

БИОГРАФИЈА

Латинка Ђорђевић је, ма колико окружена животом и људима око себе, креатор свог виђења у том свету. Песникиња Латинка Ђорђевић је свеобухватно, проткано и веома утемељено исписала своје трајање. Нуклеус свега су речи из којих је све потекло. Све је то оживела својим делима:
·    „Козарачка 39“, збирка љубавне поезије, издата 2006. године,
·    „У сенци варошких капија“, збирка љубавне поезије, издата 2008. године,
·    „Непрећутана сећања“, збирка поезије, издата 2009. године,
·    „Verewigt im herzen“ – „Написано у срцу“, издата 2010. године (заједничка књига),
·    „Шапуће љубав“, збирка  љубавне поезије, издата 2011. године,
·    Двојезична књига, енглески – српски „In the shadow of the town gates“, збирка љубавне поезије, издата 2014. године,
·    „Пусти ме да сањам“, збирка љубавне поезије, издата 2015. године,
·    „Јесен“, збирка поезије, издата 2016. године,
·    „Цветови старога пања“, збирка љубавне поезије, издата 2019.године,
·    „Птица која непрестано лети“, приче, издата 2021. године.

Поезија Латинке Ђорђевић заступљена је у бројним зборницима у Швајцарској и Србији. Била је секретар Удружења српских писаца у Швајцарској, а данас је председник Литерарног клуба „Десанка Максимовић“ Цирих.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења песника Србије – Поезија СРБ и тренутно активно ради на реализацији програма овог Удружења као члан управног одбора.

Члан је и других, бројних књижевних клубова: Књижевног клуба “Велимир Рајић“, Књижевног клуба „Мика Антић“ и др.

Иза себе има многобројна остварења за децу. Ту је и велики број песама, бајки као и незаборавне позоришне представе у Цириху. Сама их је писала, режирала, била њихов сценариста и кореограф.

Носилац је бројних награда и захвалница за свој рад.

Донатор је многих акција и главни актер за помоћ на свим пољима.

Ова њена нова књига прича „Птица која непрестано лети” језгровитим исказом и емотивном згуснутошћу, представља специфично уметничко обликовање, које не робује правилима и ритму приче, али својом приповедачком пуноћом и наративним током нуди концетрисање на садржину као главни  елемент писања.

Непрестани лет чаробне птице живота – Александра Стојаковић

Као спој рационалног и ирационалног, стваралаштво се од искона јавља у виду човекове жеље да надвлада непознато и дубље проникне у тајне живота. Он превазилази границе и остварује се као духовно биће, градећи свет помирених супротности, свет интегралног контекста и хармоничних међуодноса. Уметност прати еволуцију стваралачких интенција, тако да савремена књижевност дозвољава искорак у нове облике, теме, мотиве, али једнако држи континуитет традиционалним приступима у поигравању са стварним животом, његовим менама, осцилацијама и трајањем. Духовне, емоционалне, фантазијске и језичке категорије остварују се као богатво различитости у свом заједничком ишодишту. То ишодиште је уметничко дело које оплемењује, дело које има специфичну садржину и одређење, дело слободно као птица која непрестано лети.

Књига кратких прича Латинке Ђорђевић Птица која непрестано лети у метафорички надахнутом наслову нуди размишљање о животу, његовом трајању, пролазности, али и сликовитости и шареноликости света, које живот сублимише својом свеукупношћу. Стваралац је слободан као птица, а његово дело вечно као лет који се не умара и не посустаје од настанка света па до данас. Живот одређен као емпиријска стварност у делу Латинке Ђорђевић бива преведен у уметничку стварност, тако да материјалне и духовне реалије бивају обликоване фикцијом у дело чија крила добијају још јачи замах. Снага тог замаха лежи у перципираној стварности списатељице, понуђеној реалности која је виђена, доживљена и у извесној мери субјективирана. Свет кратких прича ове књиге је домишљен, што постаје дистинктивни фактор у поимању реалног и аутентичног приказа живота, а који читаоци могу имати током рецептивног процеса. Може се лако утврдити да је емпиријска стварност у случају Латинке Ђорђевић постала искуствена грађа, она материја која се разгранава под дејством уметничког обликовања, супстанца која се раствара под утицајем богате поетике ове списатељице. Та diferntia specifica причама у збирци пружа вероватност и уверљивост као нову антиципацију стварности, блиску читаоцима, а истовремено недељиву од ауторке. Збирка прича Птица која непрестано лети јавља се као још једна истина о животу, која неоспорно нуди сведочанство о људима и њиховим судбинама. Она пружа емотивна, морална и спознајна задовољства кроз обогаћивање свести, света и осећања, дубоко понирући у душу и савест, све до могућег личног препознавања. Савременост као део читаочеве стварности ову књигу чини актуелном, али њен непретенциозни приступ историјским и друштвеним збивањима и хронотопспким одређењима чини је отвореном и универзалном. Повременом поетски надахнутом и есејизираном нарацијом свет ове збирке показује се прихватљивим, блиским и реалним, а слике појединачних судбина кроз употребу личних релација у приповедању остварују се као већ познате и виђене, али емотивно и доживљајно продубљене, тако да приче везују читаоца као ново и архетипски предосећано искуство. Као свеобухватни предмет уметничке обраде у збирци прича Птица која непрестано лети јавља се људска судбина, чија кохезиона функција и држи приче у јединству, иако свака прича има своју тему. Као оса смисаоне конструкције постаје видљиво осећање припадности специфичном људском трајању, сатканом у јединству супротности. Као такво, ово дело има наглашене естетске, етичке и гносеолошке вредности. Теме појединих прича нису илустративног карактера, већ дубоко улазе у рељефност догађаја и доживљаја, испричаних кроз низ посебно истакнутих мотива. Тај мотивски комплекс обухватиће друштвене односе, личне трагедије, гротескне спознање, али и храбро корачање ка циљу, какав и колико год далек он био. Тематика коју тананом духовном нити кроз приче води Латинка Ђорђевић у процесу рецепције остварује сазнајни, мисаони и естетски учинак својом занимљивошћу и пријемчивошћу. Теме и мотиви ових прича једнако су актуелни и универзални, што показује њихова истовремена кореспонденција са стварношћу, али и блискост са свим временима и поднебљима.

У причама Латинке Ђорђевић конкретни и апстракти мотиви су складно уклопљени, тако да постају елементи фабуле, али и елементи описа. Они уводе у време и простор, провоцирају расположења, делују индикативно на развој радње, рефлектују емоционални однос. Поједине слике живота, друштвених појава, личних преокупација понекад се јављају као узгредне, али и симболички врло јаке. Одатле произилази и целишодност композиције, како на спољашњем, тако и на унутрашњем плану. На спољашњем плану може се констатовати квантитативна неуједначеност прича, али свакако и квалитативна мера коју својом структуром све приче постижу. Приче су углавном једноставних радњи, догађаја који произилазе из личних искустава заснованих на спознавању живота и трагању за срећом. Кроз приче о стварним људима ауторка уводи посредност као творачки агенс, јер временске интерполације у приповедању имају комбинован хронолошки и ретроспекцијски карактер. Експозитивне секвенце прича често су дескриптивног карактера (у причи На острву Ђерба чак постаје употпуњен путопис), али се могу развити и у драматизоване експозиције у смислу одређења радње и ликова. Конфликти из којих настаје заплет у причама су чешће унутрашњи но спољашњи, а пре свега прате човекове сукобе са самим собом, сукобе одређених људских, али и друштвено установљених начела, емотивне интроспекције и менталне борбе са свешћу и савешћу. У тим борбама долази до климакса и понекад преокрета који остаје у духу жеља, идеја и мисли јунака, а који јако делује на наративну свест кроз коначно разрешење.

Кроз уметничку организацију радње ових прича Латинка Ђорђевић примењује пођеднако темпорални, проблемски и асоцијативни вид компоновања. Њени ликови су ситуирани у времену које не распознају као своје, већ су представљени као уметнички документи у неумитном протицању. Они се окупљају око проблема који расветљавају и покушавају да реше са своје тачке гледишта, притом појачавајући праћење психолошког тока. Оживљава се прошлост, ламентира се положај у садашњости, али и машта о будућности. Приповедање је најчешће у првом лицу (ич-форм), како би се остварио утисак личне исповести, али и често у трећем (ер-форм) које би требало да унесе објективност, али се претвара у доживљени говор. Описи су у највећој мери субјективни, проживљени, са богатим обухватајем људи, природе, предмета, амбијента, простора, времена, средине, стања и појава. Одатле богатство тактилних и олфактивних детаља, уз већ подразумеване визуелне и аудитивне.
У делу Латинке Ђорђевић ликови се јављају као појединачне уметничке творевине, које су носиоци збивања, погледа и шватања. Ликови у причама имају своју атономност, али су и део општег дискурса и као такви постају илустрација општих, универзалних идеја. Кроз деловање ликова у средини којој припадају остварује се спрега спољашњих и унутрашњх портрета, чиме се долази до сложене индиректне карактеризације. Да би се у потпуности остварили, они се крећу кроз време и простор, који постају права мера егзистенције. Приказујући истовремено сегменте физичког, социјалног и духовног простора, ауторка одговара на задатак уметничке композиције фиктивног времена кроз јединственост и целовитост приказаних ликова, како би се људска природа приказала у свом реалном и вероватном облику.

Збирка Птица која непрестано лети отвара бројна егзистенцијална питања кроз личне исповести јунака, који се на животним чвориштима двоуме између борбе и предавања судбинској стихији. Они нису јунаци слабе воље, већ људи спутани сопственим погледом на свет, али и истргнути из очекиваног садржаја свакодневице. Многи од њих су породично и каријерно остварени, али људи чија прошлост остаје да у срцу куца јаче но садашњост. Тај мотив разгранатости живота који је у корену наливен соковима слободе, неспутаности и правде, добиће јако метафоричко испуњење кроз сечу грана које живот значе, али и веру да се гране ипак једнога дана могу обновити зеленим изданцима љубави, нежности, поверења, разумевања. И у најтежим околностима живот ће надвладати оним упорним витализмом, који се ствара кроз изговарање речи никада речених, шум поветарца кроз лишће, једну обрисану сузу, листање породичног албума, кофер за небеса, или срећу у прашини борбе за материјални опстанак. Ликови смештени у окружење дијаспоре не губе осећај светлости родног краја, што их води ка новим победама. Емотивна црта карактера тих људи посебно је наглашена као она линија која спаја обале присуства и одсуства у сопственим жељама и хтењима.

Поетика Латинке Ђорђевић овом збирком осветљава се као наративна, тј. приповедна, али се у њој препознаје и поетски дух, нарочито на крајевима прича. Латинка Ђорђевић у заносу дескриптивних и есејистичких сегмената не пропушта да заокружи причу осећањем или рефлексијом о општим принципима живота и света. Иако понекад такав приступ указује на поетску прозу, ово дело је јединство жанрова уклопило у нежан, лични исказ, који се јавља као реминисценција свега онога што је одлика постојања у корпусу веома богате метафизичко – емоционалне структуре.

Птица која непрестано лети појављује се на књижевном небу савремене прозе као ода обичном човеку, људској судбини и корацима који је одређују. Латинка Ђорђевић као да своје ауторство заветује свету који својом материјалном прогресивношћу не сме и не може уништити хумани поредак, који ће бити искра човека у човеку, пламен љубави у трагању за сопственом душом и у свету безличном, хладном ватра живототворног односа према срећи која је често неприметно мала, али довољна да вечном топлотом дарује смисао постојању. Зато верујем да ће Птица која непрестано лети свој лет уткати у незаборав који уметност нуди, али пре свега да ће њена крила бити снажна и слободна да у срцима читалаца пробуде човекољубље, радост живота и искреност бивства, који су немерљива вредност ван времена и простора. Нека приче које ће кроз мисао Латинке Ђорђевић ова птица испричати буду део осмеха за сунце које се рађа. Пожелимо јој спокојан и надахнут лет!

Александра Стојаковић,
дипломирани филолог за српску
и компаративну књижевност
Прочитајте неке од првих објављених песама Латинке Ђорђевић
Visits: 252
Today: 8
Total: 1629451

Једно мишљење на „НОВЕ КЊИГЕ: Латинка Ђорђевић – ПТИЦА КОЈА НЕПРЕСТАНО ЛЕТИ“

  1. Rating: 10.00/10. From 1 vote.
    Please wait...

    Драга Латинка… Велики загрљај https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif