Јутарњу тишину прекинула је оштра звоњава старог сата који је чланове породице Видојковић будио већ скоро пола века. Миливој је тај сат купио кад је почео да ради као пружни радник и ево, дочекао је с њим и пензију. Временом се навикао на рано, свакодневно устајање, па му сат није ни био толико потребан. Једино, кад се добро напије па тешко устаје а јутарње пешачење до Сталаћа, радног одредишта, дође му као добар начин трежњења. Кад би сишао по мраку устаљеном стазом низ Високи брег, па Колиним браником, пре него што прескочи поток он би застао и поново се умио бистром ратевачком водом. Она освежи и зими, а поготову лети. Сада, када је у пензији, тај сат му је био још мање потребан. Понекад само послужи укућанима кад се спремају рано ујутру за путовање аутобусом. Свим становницима села Плочника то је, иначе, једини излаз ка Крушевцу, као и Параћину. Миливој је свој радни век и своју пензију заслужио пешачећи свакодневно Плочник – Сталаћ. Лето, зима, сунце,
киша, дубок снег, понекад и до појаса, али напредовало се. Аутобуси су сада били бржа, једина и стална веза ових села са светом.
Тако је тог јутра Љубомира тргао и пробудио звук тог старог, али још увек ефикасног предмета и прекинуо диван сан у коме је видео себе као подофицира у Љубљани, како врши смотру одељења везе чији је био командир. Баш у тренутку кад је наилазио капетан Дрљевић и спремао се да му преда јутарњи рапорт, оштар звук сата је прекинуо тај диван сан. Љуба, како су га сви звали, још се радо сећао тих војничких дана и у себи носио тешку и непреболну рану што је одлучио да скине униформу и врати се у своје село због родитеља. Могао је да се активира и остане као водник у том лепом граду, Љубљани, али жудео је за својим селом, родитељима, сиротињским имањем, врзинама, својим шљивама и њивама.
Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – Боривоје Бора Видојковић – “ОЧЕВИ ОПАНЦИ””