Месец: октобар 2021.

УСНУЛЕ ПТИЦЕ

Са једне стране, небо се звездама своди
језеро мирно, пламти звездама на води
уснуле птице снивају тежак лет на југ
биће то сеоба живота, лет тежак и дуг, дуг…

Са друге стране, навлачи се тама
оловно-сива, густа, као без дна јама
гутајући пред собом снове и наду
не дајући птицама да се из снова искраду.

Језеро се гаси тамом густом, без боје
уснуле птице невино сањају последњи лет
не слутећи зла, која ноћи могу да изроје

У трену све ће однети усуд проклет’
ни крилима клепнути неће да наткриле своје
птиће и без снова нестаће у ноћи оловне боје

Ту је апсолутни крај приче оловно-сиве ноћи
прича за птиће остаће тајна уснулих птица.

Дуле Пауновић
03. 10. 2021. год.

Vredno je u srcu

Sve imalo vredno u srce će stati
Radosti i sreće, čak predeli novi,
Majušno je srce al da smesti ume
U sebe sve ono što želi i voli…
Ono zna da skrije u komoru malu
Čak i neke teške, neprebolne boli,
Pokrije nam strepnju kada se ogoli.

U rukama sreću zadržati nećeš,
Ni po kutijama sa mašnom od svile…
Džepovi se pune novcem ko kamenjem
A sreću nose male na krilima vile…
Repatice zvezde što padaju s neba.
Ona se raznosi kao cvetno prahje,
Sreća su tačkaste, bubamare zlatne.

Sve što vredi čuvaj u malenoj boci
To su eliksiri koji život hrane,
Srce dušu ima koja se veseli
I male vojnike koji sreću brane…
Kao mreža od pauka granica je tanka
Sva druga bogatstva… samo luda varka
Na pučini prazna, razlupana barka.

Ono što nam treba u srcu je našem
I u lepoj reči koja do nas stigne,
U osmehu čistom na rubu usana,
U moralu koji prijatelj nam digne,
U ljubavi kojom preplavi nas neko
Toliko da jako u grudima žigne,
A onda šeretski otuda namigne.

A malo nam treba… malo, kao travka
Što na sebi nosi kapi rose hladne,
Ta rosa na usni može lek da bude
Kad nam misli ostanu bez poslednje nade,
Poljuljaju veru razmišljanja razna.
Vrednost nečeg malog onda se razazna
Kad nam duša ostane bez ljubavi prazna.

Ljiljana Tamburić

Sonet o snu

Zamerih se jutros petlovima glasnim
I zracima sunca što kupaju lice
Cvrkuću na grani glasićima krasnim
Ko da mi se smeju ptice rugalice

Znaju dobro ptice o čemu ja sanjam
Da mi ljubav moja u naručju spava
Da joj kosu crnu sa očiju sklanjam
U snu mi se smeška slatka i pegava

Ja je onda tako neprestano ljubim
U obraze, čelo i po vratu nežnom
Sve pazeći da se iz sna ne probudi

Dok se noć prikrada jutru neizbežnom
Ljubomorno jutro pokuca u staklo
Dabogda se negde o kamen spotaklo!

ВЕРА

Створио ме је по свом лику
… и обличју.
Удахнуо ми је одмах живот
… записао судбину.
Дао ми сву срећу и патњу
… и избор.
На слабашна плећа натовaрио
… крст тежи од Свог.
На крају шкрто ми рекао
… у првом сну и сазнању:
БУДИ ЧОВЕК !

Тим речима, уздигао ме је високо,
да постанем људско биће
дао ми је ВЕРУ…
Сада верујем, да нисам сам,
да је вечни живот предамном.

Надам се…
Крст притиска плећа:
из вере црпим надљудску снагу.
И Његове и своје битке бијем:
за Веру, за Часни крст,
за спас човека у себи,
за спaсење душе пред Њим
и покољењима Веру православну
у аманeт да оставим.

Трајаће борба и НАДА макар трен,
после послeдњег издаха душе
кад чистих мисли и савести
пред Њега станем и кажем:
веровао сам,
верујем,
веровaћу,
БОЖЕ !

Дуле Пауновић
30. 09.2021. год.