Издавачка продукција Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину

1.PoezijaSrb15New
2.PoezijaSRBbr16
3.UciteljKorice
4.DjukaOlujniPles
5.KoriceMimicaMojemNeprebolu
6.Korica1MicaZivanovic
7.NaHlebuIVodiDRagan
8.PendaEhehoSaGolijeNew
9.LakaAmaterskaPoezijaZagreb
10.JasminaKorice1
11.KoricePijemCrno
12.DamariTisineKorice
13.KoriceLidijaBjelicaIzDuse
14.pticakojaneprestanoletiLatinka
15.KoriceLinijaZivotaDanicaRAjkovic
16.DaNijeTebeLidijaBajkic
17.DjukinKladenac
18.FlorentinaZoraMitrovicNew2
19.MionaDjokicTajneIskrenogOsmehaKorice
20.BoraVidojkovicPriceNovo
21.MiraKoriceSvJovan
DraganMatejicKoriceSisanje
TijanaRApaicMarkovicKise
previous arrow
next arrow

У редовном месечном репертоару Крушевачког позоришта за октобар 2021. предвиђен је и програм “ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА” у организацији Удружења песника Србије – ПозијаСРБ, али смо, због мера опрезности одлучили да се поменути програм не одржи. Како смо на том програму планирали да представимо издавачку продукцију Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину, то јест све књиге објављене од прошлог Сајма књига и издаваштва Расинског округа до овогодишње Изложбе књига Расинског округа, одлучили смо да поменуте књиге представимо у часопису ПоезијаСРБ број 17. и на нашем порталу www.poezija.rs.

Такође, аутори књига имају могућност да своје књиге изложе на овогодишњој ИЗЛОЖБИ КЊИГА АУТОРА РАСИНСКОГ ОКРУГА, која ће се одржати од 13.10. 2021. године на платоу испред Клуба КЦК у Крушевцу у организацији Културног центра Крушевац.


Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу је у периоду од октобра 2020. до октобра 2021. објавило je 21 књигу и 2 часописа. Мало ли је? Објавили смо:

    1. Часопис за поезију – ПоезијаСРБ  – Број 15.;
    2. Часопис за поезију – ПоезијаСРБ  – Број 16.;
    3. Учитељ бројних генерација – Милосав Ђукић Ђука;
    4. ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука;
    5. МОЈЕМ НЕПРЕБОЛУ, БОЈАНУ – Мимица Стефановић Костић;
    6. ТЕБИ ПОКЛАЊАМ – Мирослав Мића Живановић;
    7. НА ХЛЕБУ И ВОДИ – Драган Величковић;
    8. Ехо са Голије – Првослав Пендић Пенда;
    9. АМАТЕРСКА ПОЕЗИЈА ИЗ СРЦА И ДУШЕ – Витомир Ристић – професор;
    10. Песме из трамваја – Јасмина Димитријевић – Даница Димитријевић-Петровић;
    11. ПИЈЕМ ЦРНО – Мр Ратко Тодосијевић Баћо;
    12. ДАМАРИ ТИШИНЕ – Љиљана Тамбурић;
    13. ИЗ ДУШЕ – Лидија Бјелица;
    14. Птица која непрестано лети – Латинка Ђорђевић;
    15. Линија Живота – Даница Рајковић;
    16. ДА НИЈЕ ТЕБЕ – Лидија Бајкић;
    17. ЂУКИН КЛАДЕНАЦ НЕКАДА И САДА – Милосав Ђукић Ђука;
    18. ФЛОРЕНТИНА – Зора Митровић; 
    19. ТАЈНЕ ИСКРЕНОГ ОСМЕХА – Миона Ђокић;
    20. ОЧЕВИ ОПАНЦИ – Боривоје Бора Видојковић;
    21. МОЈСИЊСКА МАЛА СВЕТА ГОРА – Мирослава Смиљанић;
    22. ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА – Драган Матејић и
    23. И ОПЕТ СУ ЛИЛЕ КИШЕ – Тијана Рапаић Марковић.

    Погледајте како изгледају корице књига и часописа!

    Настави са читањем “Издавачка продукција Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ за 2021. годину”

АФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић

*Све љубавне боли су исте, само су средства за умирење различита;
*Бацајући мрвице хлеба, за повратак спасењу, Марица је правила стазу наде,     колони гладних;
*Човек има два ока. Једним да  види туђе мане, а другим своје;
*Моћ треба да има снаге да себе обузда;
*Сигурнији смо док судимо, него када пресудимо;
*Зашто се грчевито боримо за живот када је најлепше прошло;
*Врати ми све поклоњене пољупце, некоришћене;
*Смрт излечи човека од најтежих болести;
*Ко ће први лопатом иловаче да ми опрости?
*Господ нас није обогатио даром, већ задужио;
*Да ли је тада у њему заплакао човека део;
*Ако последња кап прелије чашу, и прва је крива;
*Слушање лудака је ширење лудила;
*ОНЕ су имале: лепо око, лепу косу, леп глас, лепе усне, лепу кожу, леп стас….а све то имала је ОНА;
*И правда и неправда су казне;
*Да ли смо свесно исплели венац од трња, уместо од ловора?
*Када пође не заустављај је. Ако се врати није “цела”
*Волео бих да стварам, а не налазим, леп осмех у њој;
*Остала је лепа, дух јој није остарео;

Tuga zaključane kuće – Ljiljana Tamburić

Tuga zaključane kuće

Gvozdeni ključ od nečijeg života,
Ispod zemljane saksije se krije,
Ili u gomili sasušene trave…
Gvozdeni ključ od nečijeg života
Možda zakačen na pruću od plota,
Ili je paučinom negde obavijen…
Na raspalim se drvenim vratima
Koja su u plavo bila obojena
Kroz pukotine ognjište nazire…
Pred raspalim drvenim vratima
Možeš da stojiš i čekaš satima
Nema tu ničega, osim tišine…
Kad gvirneš kroz prozor, ako još postoji
Zeleni se paprat na zemljanom podu
Na gredi od krova staro gnezdo stoji
Kad gvirneš kroz prozor ikonu ugledaš
Pocepanu, davno ispalu iz rama
Na slomljenom stolu slavila se slava.
Zarđala brava na vreme miriše,
Okovana od čekanja da je neko pipne…
Od nedavne kiše da kapi obriše…
Zarđala brava na vreme miriše,
Na znojave ruke i kiselo grožđe,
Na vime od koze Il’ kravice riđe…
Katanac od bronze ne sija se više
Po njemu se crnilo razaznaje samo
Na dodir zaškripi, malo prigušeno
Na katancu poruka zabrljana piše
Šta je zaključano ne da da saznamo
Po njemu se crnilo razaznaje samo…
Nalepljene godine vrelina i zima
Čuva nešto čega unutra još ima…
A ima li nečeg, ako krova nema?
I zidova od prikovka, od ispranog blata?
Bez tavana i prozora bez ijednog stakla
Ima li tu nečeg, ako krova nema…?
Čemu brava i katanac, čemu stara vrata?
Jedino što još tu živi u vlatima trave
U ognjištu prašnjavome neka uspomena.
Ili suza skamenjena u tami pepela
Čemu brava i katanac kad odžaka nema?
Ruševina plače sama pokrivena zovom
Kaplju suze preko suvog požutelog lišća
Jaka žila starog hrasta temelje joj stisla
Ruševina plače sama, a rane sve veće…
Ostaće od uspomene samo pregršt zemlje
Dok se svuda uokolo rascvetava cveće.
Tu su nekad deca rasla, ljubav se vodila,
U sobičku ispred naćve majka je mesila,
Stara mačka kraj ognjišta umiljato prela,
Tu su nekad deca rasla i kačamak jela…
Kuću malu čuvalo je tek majušno kuče
A sad negde u blizini vučić zajauče…
Kad poslednji na put ode, zaključa i vrata
Čemu, kada nema više nikog da se vrati?
Šta da čuva hladna brava kad nema ni brata
Da ponekad u osami nešto progovori?
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…
Izgubi se i nestaše svaki o njem’ znaci
A i šta će… I ne treba… Ko će da otvori…
Nema nikog krov da digne, da vatru razgori.
Kad poslednji na put ode, ključ u travu baci…

Ljiljana Tamburić

ВРЕМЕ РАТНО- Душан Комазец

На блатњавом путу где туга пребива,
док их разбуђују процвале гранате,
људи ко’ авети, телеса им скрива
вапај плодних њива што безмерно пате.

Пет дана у блату, а скут од шињела
што мирисе мемле шири у ширине,
упија сву влагу, па су трула тела
извориште бола што неће да мине.

Док се шири мирис из те земље хумне,
светлуцају таме и светлости воде,
гледају се нежно тихе и безумне
очи, чије мисли к’ безнађу се своде.

Ноћ тек заруђена, прилази им с гора.
Смешка се и нуди на тренутак срећу,
јер са појутарјем разбуђена зора
понудиће гозбу вранама што слећу.

Трава убијена раним мразевима
теши гране које жељне крошње, листа
пате као чопор вукова, кад зима
у лепоти својој и сјају заблиста.

Огрубило као слатина на суши
срце ледно, тмурно са жубором својим
растерује светлост, осећања гуши.
Мрзи све разлоге због којих постоји.