Грудва земље
Грудву снега попи,
Каљава и црна
Бели снег отопи.
Земља греје и опстаје.
Бранимо је да нас храни,
А снег хлади и нестаје,
Ал’ од жеђи он нас брани.
Завичајна грудво земље,
Прљушо посна и проста,
Да ми те је у шаку понети,
Као грудву снега,
било би ми доста.
Но свако од нас,
Што по свету лута,
Да шаку земље
Са собом понесе,
Остало те не би
Ни стопе тамо
Где треба да будеш
И где вредиш само.
Ко би рађао песнике,
Грлио камен и зелене клеке,
Хранио децу и птиће нејаке,
Да у свет пођу и у небо полете?
Рађала си људе, даровала свету,
Да свет песмом буде
И да све ти узму,
ништа не понуде.