ГРЧКЕ МУЗЕ – Драгош Павић

ГРЧКЕ МУЗЕ

ЕРАТА стидљиво подиже вео

да пољубац овенча
трајност и склад чедности,
настаде споменик љубави кад
богиња љубави роди Аполона,
Зевсовог сина,
са лепом Летом.

Тако је КЛИО
уписала њихова имена
и саткала лунасто платно
за вечност и оплодњу
без чијег имена би сиромаштво
било зачарано ореолом беспућа.

ТЕРПСИХОРА овенча његово рађање
и расплоди бројност у вечност,
а ПОЛИХИМНИЈА својом
божанском химном
затвори двери и поникоше
олтари да опевају Аполона Зевсовог,
творца неба и земље,
господара свемира,
рађања и умирања.

ЕРАТА се распевано закикота
па кликом опева
уздарје Аполону кроз поклоне
песништву, посебно поздрави
чаробност својих дворјана
поезије, основа царство љубави
и даде им моћ да рађање,
љубав и мирис пути
буду симбол множења и раста
од дана постанка
до судбинског одласка.

ЕУТЕРПА распевано,
уз сагласје звучно,
донесе нараштају умноженом
на земљи милионе
плодних сазвучја
и полете вихорно лирика да плоди,
расте и цвета а она ће бдити
над њима као богиња
дароносна, крунисана.

ТАЛИЈА не издржа да комедију
не сазда јер хтеде МЕЛПОМЕНА
да у трагичност претвори
божанско рађање
и суровост наметне као кредо
у гротеску бесмисла,
правдајући да је то чин
оваплоћен болом,
а химен нестаде као грубост
неродности и сатански
неплодан.

ТАЛИЈА своју раздраганост,
наливши чашу вина са Олимпа,
поклони као уздарје богова
за радост и рађање,
за вечно давање,
раст у звездану магму
где ће мајчинство
за то уздарје изрећи
благородност.

Тамо дочека УРАНИЈА својим
звезданим ешарпама
и уви небеско чедо у гримизно
небо расутих звезда
као поклоне своје
господару Сунца.
Предаде власт над светлим
ореолима неба а он ће,
буде ли довољно блиставог ума,
вратити уздарје УРАНИЈИ плодној
да влада светлосним путањама.

Само је КАЛИОПА чекала дан
када ће славом овенчан
АПОЛОН у бесмртност ући
и својом епском сфером
дати му просторе разгранате
да векови  имају ширину, време,
плодност без спутаности
и тако ће царство његово
у поеме и богатство песничко
преточити.

Настаће , сви су то знали,
бесмртне оде,
кошмаре ће МЕЛПОМЕНА морати
да затвори у кутију коју ће
предати радозналој ПАНДОРИ.

ПОЛИХИМНИЈА танкоћутно распева
своје грло и почасти
као химнични таласи  дадоше
маха и Олимп засија
звезданим сјајем из
УРАНИЈИНОГ талисмана
а Хеликон ЕРАТА претвори у благдан
уз цитре и лире.

ТЕРПСИХОРА заповеди олују покрета,
игре и весеља, распламса Олимп
а КЛИО срећна, записа радости ове
и овенча историју за покољења.
Настави са читањем “ГРЧКЕ МУЗЕ – Драгош Павић”

ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић


ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА

Зидамо вавилонске куле
друге и другачије од срушених,
ни тада нисмо успели
јер су нам рачвасти били језици.

И темељи су срушени од вајкада,
све је постало сотони наслада.

Нама увек тешко пада
да нека сила над нама влада,
где је ту нада:
космичке нема, васиона је несавладива,
људска грамзива.
Сами смо.
Свет тутњи поред нас.
Огромне се але разбокориле
да нам одузму намере
и изгледе да их остваримо.

Остаде реченица празна:
имамао субјекте,
сумњиви су предикати
а објекте смо порушили…
остали су атрибути:
непокорни,
самоникли,
стерилни,
илузорни,
неприлагодљиви…

Само одредба времена оплођена
а месна непроменљива,
о начину извршења ни помена
јер прегршт изненађења
свако јутро водом нас умива
и лице испира.

Рекоше да повратка на старо нема,
ново још нисмо научили
јер је писано језиком непознатим.

Када завиримо у лавиринте
да сачувамо јаросне изворе,
певајмо без загорчености
јер кажу да смо ружни
због рана неисцељених вршњакиња
наших прамајки које су оронуле
посртале ходом посусталим.
Никада им не можеш чути кораке
јер газе по сенци
која неће да се склони с пута.

Дођоше гаврани пресити
да гракћу уместо манастирских звона
када су нас омађијане
водили до нашега бола
без ореола,
од Вавилона до Босфора.

(C) Драгош Павић

Настави са читањем “ОД ВАВИЛОНА ДО БОСФОРА – Драгош Павић”

Драгош Павић – ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ Ово су пожари које ти од порука стварам, хоћу да излечим мале болесне јагоде што су сазреле на твоме трбуху. Желим да после снова не остане траг на твоме телу, да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ… Сећања на њу никад се нећу спасти. У мојој души … Настави са читањем “Драгош Павић – ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ”

ПРИЧАМ О СВЕТЛОСТИ

Ово су пожари које ти од
порука стварам,
хоћу да излечим мале болесне јагоде
што су сазреле на твоме трбуху.

Желим да после снова
не остане траг на твоме телу,
да понесеш од мене само тугу
и свилу белу
и мирис благ…

Сећања на њу
никад се нећу спасти.

У мојој души нема места за другу.

Знам само да бих се без ње
разбио као талас
о речни брзак.
Мораш бити дамар сјајне месечине
и дах који ће да опомене
да талас ваздуха
усред тишине
дршћући долети из даљине,
жив и бујан као лахор
са липе цветне,
опојно полети са расцветане гране.

Али, немој да у облаку нестанеш
и побегнеш иза брега
и однесеш врело узаврелог
ковитлаца срца.

Зашто да кријем
кад ми се увек појавиш
као златни врч вином препуњен.

Радост је осетљива као кап росе
кад се срце разигра
при помисли да би могла бити моја.

Треба издржати јутро живота
јер ће старење стићи
и у мени изазвати суноврат
пепела изгорелог.
Ветрови ће да се сукобе с реком
и да исуше море љубави.

© Драгош Павић

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА (По мотивима романа-параболе БАЈКА Добрице Ћосића) Доћи ће црни човек на белом коњу и донети слободу свима и за све. Да ли ја мислим на њих? Јео сам јабуке са њима да се у њихове снове настаним, трезвено, али уплашен, нагло одлучих. Знам да постоји племе које једе … Настави са читањем “ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић”

ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА
(По мотивима романа-параболе БАЈКА
Добрице Ћосића)

Доћи ће црни човек на белом коњу
и донети слободу свима и за све.

Да ли ја мислим на њих?
Јео сам јабуке са њима
да се у њихове снове настаним,
трезвено, али уплашен, нагло одлучих.
Знам да постоји племе
које једе све јабуке
и слободу воли више од среће.
Знам да сам напустио велики свет
јер је било гнусно с њима живети
и међу њима бити разапет.

Желео сам да истрајем
па сам се потуцао док нисам чуо
да ратују и да упркос крају
мисле само о рају.
Остао сам запањен овим изумом
епохе јер моје племе дуализма
не може да глача облутке реке
и поред толико страве присваја
људску моћ и њиме се храни
као косовски галоврани.

Ако је реч о Анђами,
класику векова и снова,
мора се рачунати на провокације
његовог ума јер је разочарани
бунтовник, наивни романтичар,
који се у часу претвара
у девојачко лице и има све слабости
и вештине као стари лукавац
огрезао у таштине.
Настави са читањем “ПОЕМА – МРТВИ СЕ НЕ БОЈЕ СВИТАЊА – Драгош Павић”

ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ – Драгош Павић

  ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ (Сан заборављених предака) Ко је слушао звуке звона са две цркве које се надгласавају ужурбано у победи даљина где је глад важнија од источњачких зачина. Оџаци су личили на тучкове, цигле су се сребриле као сарделе, чесме су певале са пијаце заборављене. Над капијом камени светац истакао кук и … Настави са читањем “ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ – Драгош Павић”

 


ДУНАВ ОСИГУРАЊЕ ЗА РАМСКО ТРАЈАЊЕ

(Сан заборављених предака)

Ко је слушао звуке звона
са две цркве које се надгласавају
ужурбано у победи даљина где је глад
важнија од источњачких зачина.

Оџаци су личили на тучкове,
цигле су се сребриле као сарделе,
чесме су певале са пијаце заборављене.

Над капијом камени светац
истакао кук и мангупски
накривио ореол док се резбарени
пас богу молио.

Гости на непостојећој тврђави
били су достојанствени,
није се знало да ли су људи
или метафоре у сумраку
и освиту зоре.

Онај са шајкачом је прскао
из зарђале посуде као да воду сеје
а пшеница се зрнила по пољани
јер се чежња појавила
и иза друге провиривала.

У оделу ромбоидних закрпа
ка месецу су се очи превртале,
петлове кресте су се појавиле
а испод капа језици лампарали
несувисли у прозодији
за госте у недођији.

Негде је виолина почела
да звучи као гланцање ципела
или чизама пред излазак
у војничка постројења.

Небо се играло са човеколиким облаком.

Када је свиран пицикато на виолини,
нове литре вина су тражили
буљавих очију питајући се
ко ће то да плати кад се куле граде
ал’ знадоше да још није крај баладе.

Он се знојио под дебелим саром,
церекао пред вулгарном шалом,
љушкао у барци под удисајима
у којима су груди нарастале
и пред лепотом простора грцале.

Ситост и пијанство су обезвредили
радост дана узаврелог источњачког
ратног каравана,
само је сељак склонио бербу зарана
а гунгула бљутава тискала се
око ракијског казана
чекајући капи из њега, омађијана.

Да ли је помислио да је то
бекство од брига у лепоту,
да ли је помислио да је злочинац
када се молио алаху у џамији,
а овај што је склонио летину
да ли је бесан измлатио жену
шаком беспримерно, запретио
деци, оцу, сваком.
Када изгуби глас, он се развиче,
освит се градио у нове облике,
расло је све више у облаке,
давао је црквама прилоге
да себе угради у промене
зачуђен од врелине
градоносне године.

Србија поцепала леђа
у ветрометини залеђа
искричавог Дунава који је обузела
злочиначка поплава.

Његова територија није спорна,
у душама облапорна,
све слађе су расле гомиле грађе,
обукао је крваву кошуљу
да сазида тврђаву
а сељак жену свађалицу излемао
јер је псовала њега а не комшију.

Ожалошћени су вриштали
једни на друге, ниси могао
да слушаш од туге
а поглед се камени у стомаку
стежући зубе са мржњом
на дошљаке који дижу кулу
без прекида, јутром и по мраку.

© Драгош Павић

 

ПИТАЊЕ – Драгош Павић

ПИТАЊЕ Колико ћеш летети док се не замрачи и постане смирај, јер небо значи живот, понуђен да се чува, воли, цвета. Може да се маштом оплови, гнездо направи, каткада суноврати, дангубан, лишен љубави. Ако су облаци на њему, можда сусурови, сиви ил’ небеско пурпурни, донесу чемер вечан или позлати плодан, бистротечан. Пландишта има, ширина мукотрпних, … Настави са читањем “ПИТАЊЕ – Драгош Павић”

ПИТАЊЕ

Колико ћеш летети док се не замрачи
и постане смирај, јер небо значи живот,
понуђен да се чува, воли, цвета.

Може да се маштом оплови,
гнездо направи,
каткада суноврати,
дангубан, лишен љубави.

Ако су облаци на њему,
можда сусурови, сиви
ил’ небеско пурпурни,
донесу чемер вечан
или позлати плодан,
бистротечан.

Пландишта има, ширина
мукотрпних, пружи руку у гнезда
цветна, мирисавог времеплова.
Има и отровна биља
јер мисао надутост твори
док видиш у сликама

МУЗИЧКА ТРИЈАДА – Драгош Павић

МУЗИЧКА ТРИЈАДА Садашњост је осмишљена и с радошћу уметана, на облаку згрудваноме размеће се , загрцнуто, на диркама тако снажно и раскошно. Челиста је растресено, с контрабасом усклађено, мелодијом ужурбано, јер слушају казивање сјајног глумца на облаку распеваном, на бескрају што пулсира контрабасом, док широки пејсаж чежње обасутим пољупцима клацкалицом доминира, иструменти кроз тријаду све  … Настави са читањем “МУЗИЧКА ТРИЈАДА – Драгош Павић”

DragosPavic

МУЗИЧКА ТРИЈАДА

Садашњост је осмишљена
и с радошћу уметана,
на облаку згрудваноме
размеће се , загрцнуто,
на диркама тако снажно и раскошно.
Челиста је растресено,
с контрабасом усклађено,
мелодијом ужурбано,
јер слушају казивање
сјајног глумца на облаку распеваном,
на бескрају што пулсира контрабасом,
док широки пејсаж чежње
обасутим пољупцима
клацкалицом доминира,
иструменти кроз тријаду
све  импулсе фасцинира.

Глумац се на дилижанси огласио
па раскошном  ренесансом
кроз сазвучје опловио,
дотле сликар својим кистом
све портрете направио
И врхове небодерне
омађијан уредио,
са хридима сукобио,
очи су му засијале
због облака као благдан
па уморно ал’ похлепно
хрли снажно, незасито.

Сазвучја су у ковитлац
дамарима растресена
ухватила колор дуге.
Омаму  је на свом платну
сплео нити у ноктурну
заплесали виловито
са клавирским ритмом снажно
у радости узбуђено
понудили раскош неба
и све мене васколике
уткале се силовито.

Драгош Павић

 

Vokali

ВОКАЛИ   Они су тонови блистави, од гласних жица зависни, ваздух их кити као тонске нити У целој октави.   Имају дисајне путеве чисте, хармоничне, вибрантне, сонорне. А- као асонанца, Е- се енергично размахује, не ескивира, помаже блиставо, Беатриче међу вокалима. Е- је развучен као смех, као мајстор који га сонира с муком јер хоће … Настави са читањем “Vokali”

ВОКАЛИ

 

Они су тонови блистави,

од гласних жица зависни,

ваздух их кити као тонске нити

У целој октави.

 

Имају дисајне путеве чисте,

хармоничне, вибрантне, сонорне.

А- као асонанца, Е- се енергично размахује,

не ескивира, помаже блиставо,

Беатриче међу вокалима.

Е- је развучен као смех, као мајстор који га

сонира с муком јер хоће да жице грла

напрегне до понора,

И- кад је високо, гуши као кашаљ,

стегне вилице иглама али је веза

вокала без умлаута,апотеоза српска.

 

О- је природно огласје, ономатопеја,

звучна осцилација, Отело без Дездемоне.

У- је ужас јер све потроши брзо,

као совин хук уздах се отме бурно,

као водоскок, умори се па сатре

док га А или О енергично прекоре

као учитељ свога ђака.

 

Породица вокала живи као хармонија,

као весела дружина распевана,

као дрхтаји ваздушне сирене,

ангажовано подносе све промене,

ефективно,инспиративно, опрезно, узорно.

 

 

Једно вибрантно Р- је дивни помоћник раскоши,

рушилачки охол као рокада кад штити владара,

рембрантовски величанствен,

првак у рвању са осталом браћом вокалском.

Р- је певачки рубато,

Као виолина кад јеца пицикато,

рапсодија развучена у рондо,

вокалски систем дрема тамо

где Р господари, узме реч у своје руке

па без по муке, као хрт кад стигне плен,

као божански врт, судбински прст

који пресуђује као смрт.

 

 

ОПОМЕНА – Драгош Павић

ОПОМЕНА Проговори гуја камењарка што пресвлаку оставила нама, дарова нам под јабуком јаде да нам живот личи на покладе. Истерани из затишја раја, понесоше ћупове смрскане, надањем се у залеђу зоре обазреше у грозници живо Јер гнусоба учини напоре И утка се у прозукло ткиво.


ОПОМЕНА

Проговори гуја камењарка
што пресвлаку оставила нама,
дарова нам под јабуком јаде
да нам живот личи на покладе.

Истерани из затишја раја,
понесоше ћупове смрскане,
надањем се у залеђу зоре
обазреше у грозници живо
Јер гнусоба учини напоре
И утка се у прозукло ткиво.

Настави са читањем “ОПОМЕНА – Драгош Павић”