КРИВО ОГЛЕДАЛО
Од прошлости корак боли,
пожутеле године, патина по њима…
Шибали их хладни ветрови и зиме,
а сад све што боли, има своје име.
Одсутно зурим и жалим,
очију празних, пресахлих.
Ни сузе не капљу више,
само нека кап удари тупо, као маљ.
Али ко још види и ко још гледа,
у давно поломљено огледало?
За лица сува и бледа
што их глођу белосветски вуци,
у кожи „добротворца“.
Оцене су пале, огледало криво,
ново одмах, треба да се створи…
Кад сутра други у њему се виде,
да и лика свога могу да се стиде.
Потомци наши испуцалог длана
покриваће лице испред огледала!
Ушушканих нема, али им коров оста
да служи и слуша незаситог госта.
Огледало више дирати се неће.
Ко не види добро, живеће од среће,
мислећи да гледа своје право лице,
не знајући да огледала праве кукавице.
Мудре главе ушушкано седе,
у векове вазда, гледају далеко.
Па сањају шта ће некад бити, јер
ко би уместо њих на толику даљину,
могао да схвати визију, истину…
© Драгојло Јовић