НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић

Промоција Драганове дванаесте књиге НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ одржана је 19.05.2017. године у Белој сали КЦК. Промоцију је осмислио аутор књиге Драган Матејић, а у релизацији програма су поред аутора учествовали: Љубодраг Обрадовић – рецензент књиге, Саша Милетић и Дејан Ристић – водитељи, Мина Матејић – виолина (музички тренутак)и Драганове колеге афористичари Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Ивко Михајловић и Братислав Костадинов.

Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебично дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота. Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од ишчекивања… (скоро као и пред првом девојком)… А у међувремену је догурао и до дванаесте, мислим књиге…

Настави са читањем “НОВОКОМПОНОВАНЕ МИСЛИ – Драган Матејић”

НОВЕ КЊИГЕ: Драган Матејић – ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

ОШИШАНИ СМО ДО ГЛАВЕ, ОДАВНО – Љубодраг Обрадовић

Кад човека познајеш лично, дуги низ година, није лако да пишеш приказе његових књига, а да део из тог познанства не стекне право, да се у тој рецензији и појави. А и то је на неки начин и добро, мада многи кажу да није објективно. Како није?

Ко не познаје аутора књиге, него о књизи суди само на основу прочитаног, може бити у заблуди. Слаткоречивост писца може га завести да донесе погрешан суд? А ја нисам у тој ситуацији, знам га ко две паре у џепу!

Дакле, Драган је до сада написао много књига… И у њима објавио афоризме, епиграме, скечеве, једночинке, сценарије, радио драме, позоришне драме, поезију… Али кратке приче до сада није објављивао као самостално издање. А писао их је… Ваљда му је остао жал што је у основној школи увек на писменом задатку, (који је у ствари био увек кратак), никад није добио већу оцену од 3+. Како му је наставник српског објашњавао, рад му је био одличан и зато је ту онај плус, али пошто је кратак, онда је оцена тројка.

Драган је прошле године прославио 50 година, како он каже, „књижевног рада и нерада“, па је тако дошао и ред да објави и књигу са кратким причама, којих се баш накупило… И тако је са књигом ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА заокружио свој стваралачки опус.

Али не плашим се ја за Драганово будуће стваралаштво. Пред њим су нови изазови, да се филм доживљеног и преживљеног, који је у његовом мозгу већ снимљен, разлије на бели папир. Пред њим је да се нагомилано животно искуство, које је просејало трагове о стварности, која је више сурова него смешна, спаковује у роман, са циљем да нас замисли и насмеје…

Ја Вам нећу препричавати ове кратке приче. Њих морате сами прочитати и тако стећи свој суд, јер су приче кратке и животне и можете их прочитати по две уз кафу…

А такав приступ се и уклапа у поенту овог приказа, јер сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или сатиричар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре”.

И зато, прочитајте Драганове кратке приче и знаћете да је његов роман већ написан и да се по њему може снимити и филм, баш онај из Драгановог, а и наших живота.

ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА

Рачуни за струју и воду ме не брину. Струју не трошим, а воду слабо пијем. Све онај, кад дође да чита утрошак, врти главом, мисли да крадем воду. Јесте то, али ђубре, тачније, мањак ђубрета, велики ми је проблем.

Комуналци сваког понедељка одвозе смеће на депонију. Док нам нису бесплатно изделили канте за смеће, некако сам излазио на крај са тим. Двапут месечно, кад пођем у банку по пензију понео би и кесу са смећем ако би имало шта да се баци, па би исту убацио у неки контејнер испред стамбене зграде и готово.

Моја срамота је почела са тим вајним кантама. У први мах сам се и обрадовао, да ми држава поклони нешто, а онда сам устукнуо. Шта да ставим у канту кад комуналци дођу у понедељак да је испразне?

Кад год, мој први комшија избаци смеће, из канте кипи и прелива. Уз њу избаце и по две три вреће. Па кад се ветар раздува, разлете се фолије од чоколада по целој улици. А празне флаше од пића, све неке четвртасте, да их човек онако празне држи на креденцу као украс. Сви комшијини шири нег дужи. Он је пензионисани директор од неке фирме, а пре него што је отуд побегао у ту фирму је упослио оба сина и једну снају. Друга снаја основала фирму за утеривање дугова те је свако јутро полицајци прате на посао.

Кад сам, једног понедељка, видео кроз прозор маторог комшију како отвара моју канту и завирује у њу, тако сам се застидео и сакрио иза завесе. Шта он има да гледа у моје смеће? Шта да ставим у канту од десет хиљада пензије и нешто јаче? Од тада нисам имао мира од беса и немоћи. У дворишту имам липу. Откинем од ње грану па је бацим на дно канте и одозго набацам неке старе папире и по неку кесу са остацима кромпира или евентуално купуса. Липу сам тако подкусио да испод ње нема више хладовине и грана за шпрајцовање у канти.. Живу ограду шишам из два дела. Причам около како ме руке боле да је подшишам од прве, а овамо гранчице користим за канту у два понедељка. Тако сам решио проблем, али само за кратко. Срећом, ударише оне поплаве. Бујица на улици донела свашта, али нисам ја то одмах у канту, него под степениште па делкам. Ишао сам у Комунално да тражим да не плаћам рачуне због мањка ђубрета. Не да нису хтели, него ме још и изгрдише. Сад сам нашао да загађујем околину кад опет идемо у Европу међу чисти свет.

Држава је некима смањила пензије а мени подигла за пет посто. Повећање ми је добро дошло, таман има за толико да плаћам рачуне Комуналном.

Ђубре ме од скора више не срамоти. Због великог смећа у комшилуку донели нам контејнер. Није било згодно да га ставе испред компијиног дворишта, сметао би кад улазе и паркирају возила, па га гурнули испред моје ограде. Ја сам се у први мах и обрадовао, али сам се одмах покајао Кад сунце припече смрди из контејнера да прозор не смем да отворим. Али, ако, тај смрад што га ја удишем, то је мој допринос да што пре уђемо у Европу.

Претурам јутрос по контејнеру, онако из радозналости, кад у њему цела векна хлеб.

Притиснем је прстима, још свежа. Као да сам дошао у маркет. Завучем руку мало дубље, напипам и паштету скоро неотворену.

Добро је, биће још боље.

Драган Матејић -10 књига – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ

*Читање књига није тамни вилајет, шта год да се после читања присвоји, неће довести до кајања. А, ако се неко и покаје, увек може књигу поново прочитати и благо које је после првог читања присвојио, несметано увећати… 

31.05.2013. године – Бела сала КЦК – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ – Драган Матејић – УМЕСТО ПРЕДГОВОРА:  • Афоризам настаје тако што се напише. • Ауторизовао бих своје афоризме, али не знам ко их је написао. • Жена, то је љубавни афоризам.

Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебичо дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота.

Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од исчекивања… (скоро као и пред првом девојком)…


Драган Матејић – промоција 10-те књиге ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ

Настави са читањем “Драган Матејић -10 књига – ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ”