Доле на југу су и птице од тебе бољи песници, пролеће је најлепши сликар са цветним осмехом, чак су и мрави и пчеле од тебе бољи уметници и ласте што граде гнездо под твојом стрехом.
Доле на југу су сви цветови тајно заљубљени у бистри поток што у шуми извире и сетом мирише, и маслачци, што их ветар разноси, нису изгубљени, а свилена се паучина на ветру надима као да дише.
Доле на југу и кад си усамљен ниси никако сам: Сваки те камен, дрво и стаза на неког подсећа Доле на југу је светао и сунчан скоро сваки дан, чак и киша кад пада и дах зиме кад се осећа.
У Плочнику под липом, 18.10.2021. године, испред споменика палим борцима у минулим ратовима почев од 1912. године, одржан је помен у част гардисте Синише Стојановића. Помену су присуствовали бројни мештани села Плочника, и представници политичког и културног живота Србије, који су положили цвеће и одали почаст Синиши Стојановићу. На помену су говорили: Мирјана Кркић – председник општине Ћићевац и Боривоје Видојковић – одборник општине и председник ОО Социјалистичке партије Србије у Ћићевцу и Синиша Јевтић, херој са Кошара . У уметничком делу програма своје стихове су говорили су песници чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Јасмина Димитријевић, Мирко Стојадиновић, Бора Видојковић, Бранко Ћировић и Градимир Карајовић, као и песник из Трстеника Милош Милошевић Шика. Део из романа Боре Видојковића “Де си бре Станимире”, казивао је Милош Ивановић.
У наставку овог текста прочитајте говор Боривоја Боре Видојковића…
Говор Боривоја Боре Видојковића
Поштовани родитељу храброг гардисте Синише, часни оци, представници наше храбре војске, председнице општине Ћићевац, председниче скупштине, Синишини другови, фамилијо и рођаци, представници медија, сви присутни,
Данас смо овде да одамо почаст нашем храбром Синиши.
Са својих непуних 19 година, Синиша је оставио трајан и неизбрисив траг у нашим срцима и мислима. Памтимо га као неустрашивог храброг, изнад свега поштеног момка који се није плашио никаквих изазова. За то је и био гардиста, јер тамо иду најбољи. Одбрана православља и српства за њега је била светиња и није размишљао о себи, нити је жалио себе, већ је кренуо јединим исправним путем, путем својих одважних предака. Храбро се, са својим друговима, ухватио у коштац са огромним светским силама које су са собом носиле неправду, уништење и зло. Деветнаест Нато земаља је немилосрдно ударило на једну малу, али храбру и непокорену земљу, њену младост, њене фабрике, путеве, болнице, старачке домове, па чак и на децу која су свуда у свету заштићена .
Sipala sam sebi čašu crnog vina
Čaša čista, tanka,
Zrak sunca u njoj…
Gledam vino, nepci mirni
Bez reagovanja
Šta li drugi ljudi vide
U pojavi toj…
Ja popijem jednu čašu
Onda drugu…
Treću…
Ama… Ništa
Onda shvatim…
Nemam nerv za sreću!
Na zabavu neku odem
Obučem se lepo,
Našminkam se, namirišem
Kažu da sam lepa
Slušam masu kako peva
Smeju se, igraju
Ja u uglu samo sedim
Hladna kao stepa
Krenem refren da zapevam
reči mi ne kreću
Badava mi…
Idem kući…
Nemam nerv za sreću!
Letovanje isplaniram
I krenem na more
More toplo, pesak sitan,
A ja se snebivam…
Koža bela,
Vrućina mi
I ne znam da plivam…
Po vrelome pesku cupkam
Ljudi se okreću
Bez radosti talas gledam…
Nemam nerv za sreću!
Kako sebe da usrećim
Kad mi taj nerv fali
Ako imate ga viška
Dal bi mi ga dali…
Negde… Na rubu stvarnosti, između sna i jave
Srete me neki mudrac, sede brade i glave
Pa se na štap podboči, a prstom ko da mi preti,
Reče nešto baš tiho, kroz zube, k’o da se sveti…
U meni krv se sledi jer k’o da mi misli čita,
Pomislih da je Svevišnji pa svetom tako skita,
Uči zanesenjake da se na pravi put vrate…
Šta je suština života da što ranije shvate…
A meni reče: ” Dete… Gde trčiš ispred sebe?
Pobeći neće ništa što rečeno je za tebe..
Predaj se poslu polako i ne radi u žurbi,
Mnogo će ljudi učenih i neukih da ti sudi.
Sve misliš, ovo je dobro, daj da ga pokažem svetu,
A svet je surovo stvaran, ne razume poetu…
Tvoje su reči maslačci što se razlete na vetru,
Vile koje se noću, na reci, po nekad sretnu,
Tvoje su misli zastave, praznične što se viju,
Stvarnost i mašta ti stalno, bitku prestiža biju…
Raširi krila, poleti, zagrli svetlost dana,
Tvoja će najbolja pesma da se napiše sama…”
Na svet uvek isto gledam, iz zapećka svog života,
Toliko se toga zbilo, ne znam više ni da žalim,
Dok ja grebem po sećanju, svemir vreme tiho mota,
Junačim se sam pred sobom, sa
praznom se puškom hvalim…
*******
Jovan Bundalo
ISTINA U OGLEDALU
– glosa-
Kišni dan je, strehe kaplju, jesen lišće žuto slaže,
ptice mokre, kostreše se na šiljcima starog plota
neka tuga u prozoru, ja o sreći sebe lažem
na svet uvek isto gledam iz zapećka svog života…
Premotavam stare slike, i sve mislim davno beše,
neke mi se važne stvari sad učine tako malim,
sanjala sam i živela, godine mi san oteše,
toliko se toga zbilo ne znam više ni da žalim…
Uspavljujem sebe rano, da bi dani bili kraći,
al’ me mesec stalno budi, k’o prikaza idiota
prolaze mi noći budne, hoće duša mir pronaći,
dok ja grebem po sećanju, svemir vreme tiho mota…
Ne priznajem da je prošlost,
ostavila trag na meni,
ogledalo svu noć gledam, nasmejem se i budalim,
Isto čelo, ista usta, isti pogled večno sneni,
junačim se sam pred sobom, sa praznom se puškom hvalim…
Svemira crnog k’o prvi bljesak
Kad se svet rodi samo u trenu,
Zaseniše me k’o dva safira
Pretvoriše me u slabu ženu…
Kad ih pogledam dan se otvori
I svi se Sveti na njemu jave,
Dah mi oduzmu, dušu obamru,
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!
Nestane mi glasa, zaneme usne,
Vodopadi huče mi niz ramena
Ne mogu korak mali da pustim
Lebdim k’o bela, prozračna sena,
Dok pada nebo na kosu moju,
izleću lude ptice iz glave
Od nogu, slamke, staklene prave
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!
Ne treba meni ništa od sveta
oblik što ima i što se vidi,
Hoću leptire da me ponesu
I da me bace na oštre hridi,
Da ih u srce svoje zaključam,
U modro more da se udave,
Svetlost i vazduh da mi daruju
Te oči tvoje…
Anđeosko plave!
Најдража, не дај ником да плам ти узме из очију
док ходиш кораком тихим стазама пољане јасне.
Буди чежња свима што би у њима да се напију
црнога мора и зора, што памте поноћи страсне.
Пробуди изворе жеља у неким очима сетним.
Још памте они, што су патили к’о цвет кад вене!
Сенку су љубили твоју, то их је чинило сретним.
У име надања прошлих разбуди им успомене!
И сада, иако време не штеди лице ни једно
вребају погледи жељни одјеке корака што су
као дах пролећног ветра који заћарлија чедно
мазили ливаду цветну, отели прву јој росу.
Буди тишина и песма која са најлепшим стихом
креће у походе снене и заискри као звезде
нестварно лепе, далеке.Које владару свом тихом
све разоткривају тајне док небом бескрајним језде.
А он усамљеник вечни знао је све наше туге
и гасио лампионе да бисер у оку нежном
не видим, јер тад би можда ноћи сањиве и дуге
водиле срца ка неком времену ледном и снежном.
Немир што будиш у мени док нема пролазност хуји
уместо тихо да гасне, израста у оркан, пламен.
Гласом умилне лепоте опијаш као славуји
што појем јутарње песме буде и уснули камен.
И зоре, весници дана што су ти љубили скуте
звуцима природе чедне, буђењем јесени касне,
знају, кад заруди сунце да све разоткриће путе.
Зато поносно корачај стазама пољане јасне!
