ЈЕСЕН
(Песма о псу кога је убила љубав)
Уз речну обалу,
чупаво псето,
клати се ко на валу…
А јесен је јуче заменила лето …
Пиша тај кер на свет и знанце,
на жуто лишће, на пролазност, на све…
Његову су керушу оковали у ланце
и он сад може мирно да лута и умре.
Велика слобода, коју није хтео,
оковани сандук, на дну паучина…
Месец је давно већ узрео!
Чупаво псето сабласно клима.
И лаје, цвили, ваља се,
буљинама и зечевима кези.
Ништа у животу не понавља се,
смисао у грешкама лежи.
А ова поноћ је тако болна,
прeкинута љубав пече.
Криви су шинтери и жеља умоболна,
да хватањем слободну љубав спрече.
И уморно псето затвори оба ока,
затресе главом и скочи.
Сад река шуми, спора и широка,
и носи блиставе псеће очи.
А јесен је јуче заменила летo…
© Љубодраг Обрадовић
