Најдража, не дај ником да плам ти узме из очију
док тихим кораком ходиш стазама пољане јасне.
Буди чежња свима што би у њима да се напију
плаветног мора и зора, што памте поноћи страсне.
Пробуди изворе жеља у неким очима сетним.
Памти све оне што су патили као цвет кад вене.
Сенку су љубили твоју, то их је чинило сретним.
У име надања прошлих, разбуди им успомене.
И сада, иако време не штеди лице ни једно
вребају погледи жељни одјеке корака што су
као дах пролећног ветра који заћарлија чедно
мазили ливаду цветну, отели прву јој росу.
Буди тишина и песма која са најлепшим стихом
креће у походе снене и заискри као звезде,
нестварно лепе, далеке, које владару свом тихом
све разоткривају тајне док небом бескрајним језде.
А он усамљеник вечни знао је све наше туге
и гасио лампионе да бисер у оку нежном
не видим, јер тад би можда ноћи утихле и дуге
водиле срца ка неком, времену ледном и снежном.
Немир што будиш у мени док нема пролазност хуји
уместо тихо да гасне, израста у оркан, пламен.
Гласом умилне лепоте опијаш као славуји
што појем јутарње песме буде и уснули камен.
И зоре, весници дана што су ти љубили скуте
звуцима природе чедне, буђењем јесени касне,
знају, кад заруди сунце да све разоткриће путе.
Зато поносно корачај стазама пољане јасне.