И КАДА БИХ ОПЕТ
И када бих опет живот да проживим
Саткао бих потку срмену к’о преље
За љубавни ћилим теби да се дивим
На облаку снова од љубавне жеље
Као ускрснуће мога мртвог тела
Обасја ме светлост само мени знана
Понесох је собом у вечности цела
Да ли си од раја само мени дана.
Кад ти јутро сване осмехнутог лица
Знаћу да сам био део твојих снова
На прозору среће дивна голубица
Гукнуће ми тихо остави покрова.
Када покров падне преко мога чела
Осетићу лахор те злаћане косе
Вреле усне твоје дар мога опела
Гле милине божије гробу што ме носе.
И сузу тад мила само једну пусти
Знаћу тада душо да је само моја
Јер срце тад моје неће да опусти
У вечности мојој биће само твоја
А то што осетих земља прогутаће
И на томе месту биће белог смиља
Најлепшом љубављу оно процветаће
Биће плод љубави мојега окриља.
Нек те речи песме увек наме сете
Схватио сам касно није моје време
Не љутим се нате нит на тебе свете
Јер живот ми није ставио дилеме.
© Мирко Стојадиновић
Mirko, pesma je divna!