Добродошли!
Kada čovek pronađe ispunjenje u malim stvarima
spreman je da ga naseli Delo.
Tako Delo preuzima ulogu čoveka
čineći malo velikim, jer je nastalo iz svoje suštine.
Na kraju veličina Dela nije presudna
već njegovo ispunjenje izorom,
njegova istinitost i nekvarljivost u trajanju.
Upoznajte nameru, upoznaćete čoveka.
Kada upoznate čoveka, upoznaćete i njegov put.
Onaj ko govori o putu
ne spoznavši samu prirodu čoveka,
ne može spoznati njegovu nameru.
Namera Kosmosa je uvećanje
Namere čoveka nikada nisam razumeo
Пљуште низ лице ноћи кише метеорске
Изрешетан звездама свод небеске шатре
док занемео ветар јеца песме анђеоске
Још увек горе, у срцу мом, исконске ватре
Као цигански точак Месец се окреће
Упрегох белца Пегаза у Велика кола
док чергу наде усних на путу несреће
уз виолину цвилим у спомен бола
Када се ступи у доба глуво иза поноћи
бескрај тишине разбију криком први петли
немире душе сколају дамари немоћи
Комета прелеће небом као на метли
И као да плачу, оборе кудраве главе
од туге у мени, сунцокрети зрели
Океани се излили, па сада небо плаве
Падају листови мрака златом увели
На крилу анђела ко да спаљује живу рану
над сенком прошлости сагорева сунце
Љубав је чежња и жеља преточена у тајну
из кондира и руку музе у махнито срце
Prkosis mi svojim
Krivim osmehom
Jedan kraj gore
Drugi dole ironicno
Blistav sjaj iz oka
Kroz guste trepavice sja
Dubinom glasa ronis
“Ja sam ti i ti si ja”
Kakva iluzija to moze biti
Stvarnija od svake jave
Kroz snove Bog nas stiti
Da se vidimo u nase oci plave
Nizem trenutke
Dok oblake brojim
Svakim danom sve blize
Da duse nase spojim
Teski strah je prestao
G-djica smrt je rekla svoje
Moj laki duh je nestao
Bezbedno u ruke tvoje
Sleteo nezno slatki dah
Obasu mi poljupcima lice
Mi smo sad zvezdani prah
Sto posta od nase ljubavice
Настави са читањем “Mili moj – Marina Savovic”
Da li kod čoveka
sto ove stihove cita
pronalazim odjeka
ako se bar zapita
U kakvoj se glavi
reci ove kote
u snu i na javi
sto zverinje krote
Mora da je mrak
naceo mu um
iako je jak
vestac mu je kum
Sto u bizarnoj noci
hvata ga za gusu
taj čas će proci
kad prozre mu u dusu
I vapaj je dosta
iz srca dubina
da otera gosta
s nebeskih visina
K’o biseri u moru
sto cakle na dnu
prizivaju zoru
plodovi sto zru
Cudnovate pesme
traze svoga druga
i kada to ne sme
prigrli ih tuga
НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ
Док Морава тихо тече,
на врбаке пада вече,
мој ми драги нешто рече.
“Сећаш ли се моја мила
кад’ си овде нешто снила?
Уснила си да си вила
плаве косе као свила,
ал’ те киша пробудила?”
“Мој драгане лепи, мио,
то си драги само снио.
Јесам драги млада била,
али нисам вилу снила!
Сањала сам твог другара,
који има прегршт пара.
Много воли он да шара,
сваку жену увек вара,
далеко му кућа стара!
Ето драги сад’ ти кажем,
нећу више да те лажем.
Твој ми другар мио био,
па се у сну појавио!”
Настави са читањем “НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић”
Ono što se čini da je pesma, pričom
izvajana tako gnusno, sva od nade,
a bez mozga i jezika vrela –
uspela samu sebe da ukrade.
Zašto kamen ovog dana, ne crveni.
Dok je sunce zanosni ljubavnik,
pa udvara se, kao nekoj ženi –
prolaznom vremenu i rečima slatkim.
Stojte zanesenjaci olakih vera,
čije ime skovano od jada i bede,
stoji visoko nad lomačom oka –
čije suze za života, malo vrede.
Recite zaboga, istini ko bi
dao glavu, kao što reč je prosta.
Čiji eho i najtvrđe duše drobi –
u gluvoj noći, kad mladost posta.
Ono što se čini da je pesma, pričom
izvajana tako gnusno, sva od nade,
a bez mozga i jezika vrela –
uspela samu sebe da ukrade.
(Iz trilogije kratkih ljetnih priča)
Bio je to jedan od trenutaka kad se sunce smatra smrtnim
neprijateljem…podne bez daška vjetra, upeklo u vrh glave, kroz skoro stisnute trepavice vidjela je kako vibrira jara na suvom kamenjaru, povrh ceste i rubom zidova.
Nevidljiva jata cvrčaka rašegavaju mozak jednoličnim sčččč sčččč… Nakupljeni znoj na obrvi skliznu tankim potočićem oko jagodice, niz lice pa na grudi. Niz oblinu prašnjavog tamnog dijela dojke ostade vidljiv trag. Obrisa dlanom lice pa drugu obrvu prevuče kažiprstom i baci u prašinu desetak krupnih kapljica…
Do vode je još daleko a i ne pomišlja da ide.
Ući i ostati u rijetkom hladu stare masline dok god ne umine najjače prženje, to pomisli, poželje odmor i samo se tromo lagano spusti na vruć kamen malog podzitka naslonivši leđa na maslinu.
Odjednom je iznad nje ogroman zeleni konj, na njemu tamnoputi mišićav muškarac, drži veliki list neke tropske biljke kao lepezu. Neumorno maše i hladi je, Marina otvara usta da uhvati što više svježine, izvija vrat i glavu prema izvoru tog vjetra.
Užitak ne potraja, konj se propinje, diže se na zadnje noge, izdužuje i nestaje u nebo. Pretvara se u ogroman težak crni oblak nalik stomaku, koji se sad natrbio odozgo, zaklanja sunce i prijeti…
Počinju prve kapi…Marina ih broji, jedna dvije tri četiri… krupne, okrugle kapi…podižu prašinu, dobuju tupo po pločniku, zemlji, sč sč sč kao da kidaju lišće, vazduh pokreću. Jasno osjeća miris pokvašenog kamena i zemlje. Spušta se težak pljusak, pojačava… ona se meškolji, opet lice izvija u susret kapljicama, oblizuje toplu slankastu vodu…smiče bretele, kvasi ramena, s obje ruke žurno podiže rubove tanke zalijepljene haljine…sve više, više i više.
Probudi je glasan dječji kliktavi smijeh.
Sanjivo trepnu, u njene razrogače oči stade grupica dječaraca iz obližnjih seoskih kuća, tek došli sa plivanja, razdragani, čupave mokre kose, smijali su se, neki stidljivo neki mangupski.
Intuitivno spusti obje ruke na svoju
obrijanu deltu. Dječaci pobjegoše grajući, ostavljajući svjež dah nestašluka i riječnih brzaka za sobom.
Marina lijeno ustade nehajno spusti zarozanu haljinu, proteže se, od petnih žila do vrhova prstiju… rastrese brzim pokretom glave dugu riđu kosu i krenu.
Po bedrima i svud po tijelu još su je škakljali i golicali radoznali pogledi tih nedoraslih, budućih momaka…uzdahnu…
Nepun kilometar odatle, čekala ju je rijeka, srsi je prođoše kad pomisli na hladnu vodu i svu ljepotu gnjuranja i sjedinjavanja sa istom. Vrućinu više nije osjećala…lako gazeći.
Sunce joj opet postade prijatelj.
Док корак пуштам
Мислима лутам
Острва мира за мене нема
И овај дан је тако чудан
Сивило неба то је копрена
Што простор гуши
Свет чини мањим
У души битку за битком бијем
Побегла бих од саме себе
Ил кости скрила иза бусије
Где би крв пролила за род и груду
За родно небо и за слободу
Да би Милица родила ћери
Синове гајила по српској мери
Да би се чуле успаванке
И уздисаји безбрижне мајке
Да би див Марко косио поља
градио бране, због рода боља…
Сад шта ће бити роде мој,
врисак и сузе су лош спој?
Небом се сабље бритке бију
Видик ми страх и ноћ крију
А врагу би да уништим путе
Да браћи извидам рањене скуте
И танане нити у моћне преплетем…
Али немоћна сам свирепи свете!
Да вас проклињем
ни то не умем, љубав је света
ко разуме…
а да прећутим, ни то не могу
Па руке склапам к свевишњем Богу…
Опроштам вам док палим свећу
на светом месту или пољани,
то није важно, свето се брани,
крстом у себи заставом вијем,
не сејем пркос, нити га жањем
грешник се крије у вама па је
То што носите тек људски лик
Трик вам је паклен а ропац тих …
Савест
Знате ли шта она чини?
Мајра Српкиња
