Добродошли!
Милица Ракић
На Велики петак
кад хришћани жале
тад су прве бомбе
на Београд пале
Није знала душа
да оловне птице
могу бити црне
и страшне убице
Баш је била мала
седела на ноши
није знала душа
да су људи лоши
Убрзо је смрти
гледала у лице
кад је бомба пала
близу Батајнице
Ал’ ето ти жала
и лоше судбине
три године има
и недужна гине
Урезо се датум
и весело лице
анђеоска песма
чувеног Добрице
Маринковић Марко
Зовем се Марта, рођена деведесет неке
када су као крушке по моме завичају
падале бомбе с неба и мирну воду реке
мутиле.Наслутиле таме што вечно трају.
Тад нисам ништа знала. Испричаше ми људи
мало касније. Кад сам појмила да су снови
препуни ноћних мора били ти дани худи
што сваке ноћи руде, опет постају нови.
Данима безнадежја тихују лепе речи.
Злослутни запад стално сунце ненадно гасне
веснику туге, којем облачје увек пречи
да барем на тренутак обљуби поноћи јасне.
Не знају они тамо да ове очи снене
пустиња су без кише из којих само нека
суза у покушају разбуди успомене,
па се извору врати, као кориту река.
Двадесет лета пуним, сама на белом свету.
Стазама бола хрлим, таква је судба клета.
Крај мене усамљени лептир у ниском лету
тужи, јер божур нежни неће више да цвета.
У ноћи “милосрдних анђела” палим свећу
за покој душе оних који су живот дали.
На Светој српској земљи пронашли своју срећу.
Вазнели се ка небу. Грехе су окајали!
Настави са читањем “НОЋ МИЛОСРДНИХ – Душан Комазец”
Danas je smeh iz očiju kapao.
Danas je grlo travom zasvodnjeno.
Danas je danas, ovde tako razvodnjeno…
Magbet do juče u kući nam pirovao.
Sutra je ono što sve zbunjuje.
Za sutra se i hleb peče.
Miris od sutra jara oplakuje
iz oka, suza nam viruje
kao reka dok kroz dubok klanac teče.
Безбрижно вече, невидљив мир.
Одједном чудан неки хук?
Све тутњи, стравичан звук!
Изгледа спрема се крвави пир.
Грабљивице из целог света
отимају све што је наше
из обести,
ил’ нас се плаше?
Ил’ то је само судба клета?
Соколи храбри узлетеше
знајућ’ да то им је последњи лет.
Бој нечастан, један на… пет.
Бледе усне занемеше.
Јутро нам предаде крвав дар.
Из гнезда кликћу соколићи.
Нек кликћу, брзо ће и они стићи.
Из пепела опет, птица жар!
(C)Душан Комазец
Jedna po jedna boja
Nestale su iz mog sveta
Ostala je još po koja
Za moja dva cveta
Od toga dana
I oči su sive
Od raja do bezdana
U rane žive
Da l uopšte slutim
Gde me život šalje
Dok u noći ćutim
Umorno idem dalje
Bez cilja i nade
Lutam u beskraju
Da mi ko ne ukrade
I suze što prestaju
Sve je u redu
Nemam više kuda
I na tankom ledu
Još verujem u čuda
НЕ ПОВРАТИЛО СЕ НИКАД!!!
(24. март 1999)
СРБИЈО МАЈКО
Навалила гамадија, навалили бомбардују,
навалио белосветски шљам да те уништи,
навалиле хијене да се тобом наслађују
док твој народ голоруки на све стране пишти!
То што престоница гори, кажу чин је хуманости,
кажу они који кроје монструмске законе,
док ти прети изнад главе туђа рука без милости,
да црквена звона жално, непрестано звоне!
Затроваше ти црницу да ти њиве клас не виде,
да што више сиротиње оде пре времена,
издржати мораш Мати, можда некад се постиде
изроди новијег доба, срамнога корена!
Узораше ти утробу, незарасле ране соле,
убацују кост заваде међу сложним народима,
слепи на молитву оних који се за тебе моле,
слепи на бол, нанету невиним цивилима!
Жртва више сејачима смрти како да засмета,
када им је камено срце у грудима,
када угасише снове невинога дечијег света,
трогодишњој Милици и њеним вршњацима!
Коме сметају мостови, коме породилишта…
руше зграде од значаја, руше болнице
да покажу да им свето готово не значи ништа –
милосрдни анђели, натовске убице!
Ко нам ово правду дели, ко за име Бога,
кад је правда посрнула, а гробља се шире…
мили Боже, погледај нас ако игде правде има,
јер са ропством ове врсте, живи се не мире!
Анђелија Н. Петровић
Наилази црна колона,
Глас свештеника се чује
И људи што јецају тихо,
Мајкин вапај одјекује.
На последњи починак она
Своје дете сад води
Зашто, о Боже зашто,
Ратови су опет у моди?
И сваког дана тако,
Нижу се црне колоне,
Ко не страда од бомбе,
Психички ће да се сломе.
Последице још се вуку
Из тих тешких дана,
Ко погинуо тада није
На срцу је пун рана.
Настави са читањем “ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – Лидија Бјелица”
МИЛОСРДНИ АНЂЕО
Опет је Март на брдовитом Балкану,
А по земљи мојој изникле висибабе,
Баш као године оне, пре двадесет два лета,
Кад бомбе ранише детињство мог детета.
“Јуначки” са неба бацали су бомбе,
Са Јадрана плавог слали нам ракете,
Да ли ће им икад свевишњи судити,
Што из најслађег сна, пробудише ми дете.
“Милосрдни Анђео” рушио ми градове,
Гађао мостове, фабрике и села,
О Боже драги ако си то видео, па
Казни крвнике за та гнусна дела.
Од њиховог милосрђа горела ми земља,
Ни њива ни бразда не остаде цела,
Од љубави Анђела сад су гробља пуна,
А злотворима на глави стоји црна круна.
Са том црном круном долазе нам често,
Злочинци се враћају на крваво место,
Иза чијих корака прљави трагови,
О себи певају да су мировњаци, чаробни магови.
А сад нешто мислим, није ли грехота,
Што им мрачне жеље шаљем све по дану,
Па кад свећу палим и Богу се молим,
Да им свима кости у једну урну стану. Настави са читањем “МИЛОСРДНИ АНЂЕО – Дрaгојло Јовић”
Duši svojoj
Sad pišem ovo
Da ugleda opet
Sunce novo
Iskrena reč
I vrela suza
Ti si moj vitez
I moja muza
Kao oblaci sati
Beskrajno plove
Dok me srce moje
Svom domu zove
Nisam te čula
Dok si bio tu
Olako pustila
Magiju svu
Sad oprost tražim
U svetu tame
Da te osetim opet
I smiluješ se na me
У мрклом мраку
Мартовске ноћи,
Сирене уплашише
Родитеље моје,
Избезумљени, не знају шта ће,
Махинално почеше да се моле.
Из собе своје излазим,
Затичем их у таквом стању,
Шта се дешава питам
– Нема одговора мом питању
У том се чују авиони,
Бука за дете страшна,
А онда потреси силни,
Мами проради машта.
Брат је у другом граду
У средњу школу он иде,
У село нећемо сада
Чекамо брата да стигне.
И целу ноћ бука,
Сирене, авиони, бомбе,
Уз телевизор се залеписмо сви,
Какве се кувају чорбе.
Једва дочекасмо јутро
И брат тад звони на врата,
– Зграда је висока кажу,
У селу је мање спрата.
Месец и нешто дана
Уз татину мајку смо били,
У селу било је лепше,
Ал’ због вести смо живце губили.
Кућа на брду је била,
Кад у граду пукне негде,
Она се љуљне по мало,
Од потреса зид крене.
Од намирница шта се нађе,
Иди у ред па чекај,
Цигаре на паклу ти дају,
Ти мање пуши – па штекај.
Настави са читањем “ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – Лидија Бјелица”