Добродошли!
РАСИНА…
Она ме буди
тепа ми речи
које ни мајка
није смела
она ми душу
лечи шапатом
и прича тихо
вечности дела.
..
Не дирајте ме
не зовите ме
док занесена
ходам пут ње
журим да спере
са ове душе
све немире
због издаје…
Настави са читањем “РАСИНА… – Сандра Милaдиновић Мајра”
Залутали сте одавно
Без жеље да се вратите
у тамници сте грехова
И нема наде да схватите?
Иза вас само згаришта
И пуста српска огњишта
А тек они што се расејаше
Ни нерођени вас не плаше?
Настави са читањем “ЗЛОСЛУТНИ ДАНИ … – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
ЛАЖНИ СВЕТ
О колико лажи
колико досаде
још више обмана
испод овог Сунца
ни Месецу није лако
од опсаде
ни Човеку није
лако од осуда…
КАКВИ СУ ДРУГАРИ ПТИЦЕ!
Какви су другари птице
како сложно јатом језде,
ко да војска парадира,
ко да небом сјаје звезде!
Малочас су надлетале,
крововима нашег села,
то су биле станарице,
крила су им баш весела!
Веселе се зимском сунцу,
пируете небом чине,
и зраци се њима диве,
па шарају од милине!
Прва задња, задња прва,
мењају се без галаме,
надгледају своја гнезда,
оголеле нежне гране!
А у јесен цела ниска,
селица је на пут пошла,
надлеташе дуго долом,
док их жеља није прошла!
Остале су успомене,
тиха поља, пусте стреје,
чекају их станарице,
тајну чува снег што веје!
Оживеће старе жеље,
сви титраји из давнина,
оног јутра кад са југа,
крене она птица плима!
© Сандра Миладиновић Мајра
песма за децу
КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ…
О како смо се волели нас двоје
у задњем реду биоскопске сале
док ликови су играли на платну
твоје су усне биле на мом врату…
И никад лепше беше тога трена
док руке наше играше по такту
а срца су ко једно снажно тукла
више не спознах тако јаку ватру…
Kaква топлина прожимаше тела
мирис дахова спелте се у реку
да волим тако више нисам смела
нит радујем се искреном осмеху…
Настави са читањем “КАД ТВОЈА РУКА ДОТАЧЕ МИ ДУШУ – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
МАЧ ИСТИНЕ…
Ако затвараш очи пред неправдом
ко си, шта си,
сем црна превара још црњег времена.
Ако те брига што комшији гори кућа
не брини се постаће то и твоја брига,
део твог бремена!
Ти мислиш да злато и силни двори
сигурност значе док други гладују,
Поделили смо се на оне који имају
и оне који се нису снашли,
Е браћо моја небеса се таквима не радују!
Ако тражиш милост од Бога
делећи јавно по мрву убогима
и градећи свете храмове,
ова душа моја православна,
не зна да мрзи, али мора ти рећи
не чините грехе браћо
Србија нам замире!
О где сте љубав одбацили
у коју шупу гурнули њене скуте,
зашто сте од ње робињу начинили,
па гладна седи на улици и проси,
где је самилост и поштење,
племенитост без рачуна?
Чудна се нека језа осећа
дал прошлости диже се буна?
О браћо моја где смо догурали
Све свето иза нас гори
и старе књиге листају се саме
као на ветру….
Помрчина се чудна надвила
и чује се анђела плач
шта се то збива и куд Српство иде
пресудиће истине мач!
УЗДАХ МРТВИХ…
Све, све је мање
Људи што дишу
У ропцу гуше се
лажног живота
А прах вечности
Их прекрива брзо
Ваљда од стида
Дрхти срамота!
Не, и не слутих
Колоко близу
Смрт хода брижна
И не стрепи
Колико њих
Под руку држи
И док ходају
Нико не бежи!
Настави са читањем “УЗДАХ МРТВИХ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
ТОРА
И мене што шта боли
и у мени немири вриште
Много се скупило јада,
а смејем се ко никада….
И мене посматра небо
кораци су ми кратки,
у торби носим свитак
стих да свакога схватим…
Пути се усковитлали,
учим о тами живота,
али мржња ми је страна,
певам и греху због тога…
Ко да ме прошлост стиже
шапуће тајне свете,
ил’ давно доживљено
гребе ми болне пете…
Плима ме носи ко’ барку,
на тргу сам светлости чудне
Јерусалем кажу… дал сањам
видим ли уснуле будне?
ПЕСМА ЛАЖНОМ ПЕСНИКУ…
O лажни песниче
што кујеш страсти
и љубав трујеш
јефтиним стихом
можда и умеш
речима касти
а да ли умеш
волети притом?
Кад као боем
стихове збориш
па коју у сласт
попијеш чашу
видиш ли негде
бар трачак светла
ил’ти је драже
бар зрно греха..?
Дал ону дивну
невину душу
за којом твоје
срце вапи
разапео би
на крсту срма
несвестан да те
нечастив прати!
О да знаш
како лаке су риме
и играти се
речима светим
лако је из
њих живот да мине
а све то може
разум да спречи…
Зар немилостиво
Песничка душо
куда ћеш тако
а да не јездиш…?
Без чисте душе
и меког срца
крваве трагове
можеш да следиш!
Настави са читањем “ПЕСМА ЛАЖНОМ ПЕСНИКУ… – Сандра Миладиновић Мајра”
ИМЕ СРЦА…
Има ли смисла
што постојиш
ако не прашташ
ако не волиш?
И да ли може да
заголица
машта без звезда
и без огњишта?
Има ли воље
ако без муке
себи пронађеш
постељу меку
да у њој оштро
сечиво задаш
души што ропће
у пепелу?
Не да јој да се
инати луда
не дај да срцу
постане друга,
не да јој мира,
нек у самоћи
сања велике
небеске очи…
и руке што је
понекад теше…
Не није добро
да буде чешће…
Зашто?
јер неће расти ко јавор
неће спознати најлепше
риме
пусти је нек се мучи
док шапће, учи да љуби
његово име!