Категорија: Sandra Miladinović

НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ…Миладиновић Сандра Мајра

 

НЕСРЕЋИ САМ ДАЛА ИМЕ СРЕЋЕ
Несрећи сам дала ими среће
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ће ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује…
Кад боље схватим ту несрећну бит
Окренем и коју реч у њену корист
Лествама се спустим дубље ка понору
Косе да јој чешљам, да јој мрсим вољу!
Упутим се тако одајама тајним
Где никада нисам била и не памтим
Погледам у очи одважно а тихо
И несрећу питам кога воли притом?
Љута и зловољна, чини ми се кивном,
Ко да сам јој нашла Ахилову пету
Па несрећа жури невољна, нестална,
И тера ме жустро ко своју освету!
О то сам и хтела, невољо несрећна,
Да се заборавиш, збуниш и постидиш,
Можда и нестанеш једном и засвагда
И никада више Тужном ме не видиш!
А опет да није тебе и твог крила
Загрљаја тешког што прелама кости
Остала бих сенка што лута без циља
Завидела Сунцу и јутарњој роси!
Зато САМ ТИ ето дала име СРЕЋЕ
Кад неће нек неће, нека се окреће
Проћи ћеш ко мутна река ил олује
само душа ова да ми не болује!
Мајра

 

ПОНОЋ – Сандра Миладиновић

ПОНОЋ

Осећам лагано како стиже поноћ
да су моја била свемогуће реке
и да нисам ништа више од живота
и да нисам ништа мање од утехе!

Дај ми Боже снаге да останем чила
нек ме воде силе невидљивих чари
ако и поклекнем Ти ми недај мира
буром и олујом душу ми преплави!

Вредна ли сам Тебе испловићу чиста
можда малаксала подераних хаља
ал’ сигурно знам да ћу бити мила
више себи самој у причи без краја!

Настави са читањем “ПОНОЋ – Сандра Миладиновић”

ЛАЂА… – Сандра Миладиновић

ЛАЂА…

Светлост се разболела у тим очима
сенке здружиле с нестварном болом
и нестале су брижне дадиље
невиност спасиле под ореолом!

Куд су одлулатале, непознаница је,
ни тајна не зна ходнике времена
Не, нису у питању никакве границе
Већ жеља да волиш упркос бремена!

Негде се искрени осмех скрасио
Чека да прође грех безнађа,
Кад сретну храброст у шетњи животом
Сруше се сенке, изрони лађа!

Настави са читањем “ЛАЂА… – Сандра Миладиновић”

БУДИ МИ УТЕХА… – Сандра Миладиновић Марја

БУДИ МИ УТЕХА…

У једном трену тако га волим
да бих му душу предала
ал бол је ова мој Боже јача
од слатког севдаха……

Све чешће фале очи
што пију,драже од уздаха,
срце да стане марила не бих
некад је утеха…

РЕФРЕН

-Ко да си проклет
зашто ме нећеш
а желео си ме сву
и све ти дадох
ко птица крила
а добих несрећу!

Учини корак
погледај небо
отерај сумњу и страх
горак је укус ових суза
поплаве гуше ми дах…

Напиши барем
реч која лечи
молитву као стих
ех кад би знао бесане ноћи
и мој нечујни крик!

(C) Сандра Миладиновић Марја

Песма за певање

ВИТЕЗ У МЕНИ – Сандра Миладиновић МАЈРА

ВИТЕЗ У МЕНИ

Повремено се питам
док кружим путањом дана
да ли јој успешно врдам,
обмањујем стварсност и сањам?

У очи гледам и причам
а уствари сам далеко
безнађе душу ми гуши…
Немој да посумња неко!!!

Тупи ме погледи море
речи без смисла трују
отерам руком ту муњу
и светлост одагна струју!
Настави са читањем “ВИТЕЗ У МЕНИ – Сандра Миладиновић МАЈРА”

AKO МОЖЕШ? – Сандра Миладиновић Мајрa

AKO МОЖЕШ?

Издај ме сине,
умрећу ти у ропцу
нестаће све реке
којима сам пловила
и тајне које сам
чувала због тебе,
све тешке опсаде
које сам у крви ломила,
и стење узданица где
су цвркутале зебе!

Нестеће врбаци
којима сам косе плела
туговала и веселила се
како је наилазило
Издај ме сине
Ја сам ти пелен
у полен вејала
А ти би без стида
рођеној колевци
Сунце угасио?

Настави са читањем “AKO МОЖЕШ? – Сандра Миладиновић Мајрa”

ДА Л’ СИ МЕ СРЕО? – Сандра Миладиновић Мајра


ДА Л’ СИ МЕ СРЕО?…

У ветровима вечности
постојим и дишем
кад год залутам
умирем без суда
и час и дан
у суноврат се разлију
и срце што куца
у заблуди лута!

Затајим у простирци
несућеног дана
ил’ то ми слабост
замагли видике
мисли се расплину
ко фатаморгана
Жеље се изгубе ,
Зар не могу више?
Настави са читањем “ДА Л’ СИ МЕ СРЕО? – Сандра Миладиновић Мајра”

НЕКАД И САД – Сандра Миладиновић Марја

НЕКАД И САД

Кружи смела и усамљена
рода…над огледалом неба
погед јој допире преко брда
топао ветар милује бедра…

Испод ње амбис, дише долина,
шуме немири расутих чета,
кроз пируете распетих једара,
крију се погледи задужбинара…

Зајеча милина уз вијутак,
ту, где су пасла расута стада,
застаде тајно један тренутак,
и састаше се некад и сада….
Настави са читањем “НЕКАД И САД – Сандра Миладиновић Марја”

ПОПУТ МОРА… – Сандра Миладиновић Марја


ПОПУТ МОРА….

Пуна,  ми је душа чемера и јада
страда посрнула у мраку самоће
и не знам још увек зашто ли се нада
речима што тражи, додиру што хоће?!!

Нада се… И ниче сваког јутра опет,
пролећа су дани, године и часи,
миришу шапати које чудом чује,
замишља док клија, само да се спаси!!

Воли те, и ако вечност сама грли
у маси те види како луташ смео
понекад си збуњен као да би хтео
да постанеш Месец и скрасиш се цео?!!
Настави са читањем “ПОПУТ МОРА… – Сандра Миладиновић Марја”

ГРЕШНИЦА… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

ГРЕШНИЦА…

О како боли када не знам
Као немоћна птица без крила
Што душа ова одчарлија
где не бих хтела мртва ни жива!
Једном је дивља грива сред степе
Други пут вучица тиха и млада
Понекад несташна ко неко дете
Које кроз игру несвесно страда!

Знате ли како то зна да мучи
и слама јадно ми срце сред груди
ороси читаво тело ко талас
И притом мудрује, зналачки ћути!
Понекада сломљена ходам међ људе
као нестварна фатаморгана
И док ми осмех на лицу титра
Увек ме једна мисао прогања!

Настави са читањем “ГРЕШНИЦА… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”