Месец: фебруар 2021.

ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец

Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
 
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
 
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
 
Врхови Велебита трепере невесели
Јер падинама снежним лију ледене кише.
Несташе у  „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.

Још као девојчурак дала је себи завет,
огњишту вратиће се, ту је обасја пламен.
Ту рајске зоре свићу, руди најлепша плавет.
Из шкрте земље ничу реке, драча и камен!
  Настави са читањем “ДАЛМАЦИЈА – Душан Комазец”

ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш

ШЉАМ – универзално појмовно.

Увек је било оних непријатно – пријатних, мизерних, главом климајућих, са сваким што су добри, који ударају по рамену, тетоше, где си , мацо, мићо, вештачких осмеха, иза којих се крије неискреност. Кад устану одмах се клањају, ДОБРО ЈУТРО ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТРИ СТРАНЕ, што у мутном лове. Улизице, љигавци, због којих би честити живот напустили да их никада не сретну. Издајници су то махом, кукавице, шпијуни, дрек, протуве, злих трајања, ружно срећних, без начела, смрдљивих трагова, голих од лажи и када носе одела.

Настави са читањем “ШЉАМ – универзално појмовно – Андреја Ђ. Врањеш”

Zemlja – Miloje Djordjić

Ono što reka izbaci,
jesu nežni, nakeženi zubi.
I onako te, simbolično uzeh,
za onu, da me večno ljubi.
 
Kad bi drveće ljubavi htelo,
ne bih te morao bacati u vir.
Već u toplini, kapaka očnih
za tebe, na njima, ispevao mir;
 
Znam da, lažeš kobno, kao list.
Kad nasmeješ se grubo i lako.
To je vreme kad jesen, odlazi
tamo, gde zvezde, noktima sam tak’o.

Настави са читањем “Zemlja – Miloje Djordjić”

AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE – Vitomir Ristić


Za jednu Slobodanku iz Donje Dubrave

Dok stojiš i ćutiš, te spretno obavljaš,
posao svoj,
hiljadu misli, rodi se u tebi,
oluja se sprema,
tek nagoveštaj, što plodi se.

Dostojanstveno držanje,
tvoja je vrlina,
kao da tačno, znaš šta želiš i hoćeš,
a crna kosa, oči i puti,
jasno kazuju kakva je to žena.
Sve najlepše misli dat će ti život buran,
a ko voli, veruje i strada,
u večnu će pesmu stati-
kao i vera i ljubav, patnja i nada.

Malo je reči koje mogu izdržati
pogled jedne Slobodanke,
devojke neobične lepote
kao sa Pirineja
a na našu veliku sreću –
iz nje izvire radost života.

I zato Slobodanko naša,
ostavi se kinder jaja i kontrole,
i dalje koračaj uspravno i smerno,
put Zagreba našeg,
a strašna oluja koja se sprema,
tek nagoveštaj je pravog
i burnog života.

© Vitomir Ristić
Zagreb, 1993/94.g.
“Vitoris” profesor

Gospođa Ela

Gospođa Ela
ona je htjela
osamstotina kinder jaja
u danu
da stavi u hranu
.
Djeca pitaju
gospođu Elu,
da li sva kinder jaja
mogu da stanu
u jednu zdjelu.

Gospođa Ela
kao domaćica prava,
spremno odgovara:
“Djeco!
osamstotina kinder jaja,
zdrava je dečja hrana,
i sva mogu da stanu
u jednu veliku, veliku
zdjelu.

Djeca pitaju – dalje
gospođu Elu,
tko izradjuje kinder jaja,
a ona spremno odgovara:
Djeco!
Kod nas u gradu
svi znaju za čokoladu,
i kinder jaja iz “Europroma”
koje djelatnici slažu.

© Vitomir Ristić
U Zagrebu, listopad 1993.g.
Настави са читањем “AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE – Vitomir Ristić”

Ako kreneš da me tražiš

Ako ikad kreneš da me tražiš
po dugim noćima
i mračnim odajama sjećanja,
ne zaboravi, moja draga,
ja nisam nikud otišao,
nikud dalje od tvoga koraka.

Ako ikad kreneš da me nađeš
u neznane predjele daleke,
ne zaboravi, moja draga,
zalud trošiš vrijeme na daljine
ja se nisam makao dalje
od tvoje meke tišine.

Ako te nekad povuku tmine
i pozove u noći poznat glas,
sjeti se, jedina moja,
i kada sam odlazio, otišao nisam,
samo sam u sjenku tvoju prešao
dišući tvoje ime, u sjenci tvoje tišine.

Loša elegija

Sporo oduzimane časti,
dalekih noći;
Kraljevstvo me čeka
u nepovratu gde ću pasti.

Zapalite mesec, jer se smeje,
njemu je drago kad se ljute;
Oči, što nemaju sudbinu
koje nesalomiva reč greje.

Meni brzo muzika deluje,
kad gluv i nečastiv,
diriguju pohlepom, a trn
je moje srce što ne čuje.

Iskoči, ozeblo, iz kože,
dijaloga, jer biće
ne postoji dok ne izgori.
Bez ljubavi izgoreti ne može.

МОЛИТВА- Душан Комазец

Зашто ви свемоћни с’ маском богомољних
играма на снагу приносите жртву
разгаљеној страсти таламбаса, вољних
да бокоре немир кроз тишину мртву.

А кад вас сустигне чином судњег дана
вапај невољника блажених, јер моле
и кају се смерно због гордости рана,
да л” ће ваше речи таште и охоле

у вапају силном и с” молбом очајном
опрост потражити изобиљем плача,
надгласати оне са вером бескрајном.
Чија ће молитва тада бити јача?

MEHINO STANJE-Miroslav Krnjeta

Kamioni smrti dođoše u malo selo
Maljevčani više neće
videti prelo,
zemlja će pocrveneti
postati krvavo vrelo.
Crne uniforme došle po glave
da ubiju sve
koji đurđevdan slave.
Kordunašku idilu i miran san
prekinuše puške bajoneti
Maljevcu je došao poslednji dan,
stigli su dželati prokleti.
Tužne su Kordunaške zore
mirišu na pokolje,strašne muke,
koje počiniše ustaške ruke.
Kuće popališe,plotove obojiše u crveno,
zemlja ječi sve osta sprženo.
U koloni idu do gubilišta
pored Kladuškog puta,
dečica se drže roditeljskog skuta,
strašne slike
majke za decom plaču
braća za sestrama jecaju,
vazduh je pun ustaške vike
i mučenika koji ispuštaju krike.
Majci iz naručja oteto dete
bačeno na zemlju krvniku pod pete,
otac za detetom bugari
maljevima tuku besni stražari,
krv teče niz mehino stanje
lelek odjekuje kroz granje.
Sa suzama smrt gleda
Petrova gora
ne zaboravite braćo mučenike
pale u mukama terora.
Ptico sa lipove grane
slušaj jauke,gledaj rane,
pogledaj kako nevine
odvedoše na klanje,
u krvi padoše na mehino stanje.
Nekada su Maljevac sekle paše
sad ga krvlju okupaše ustaše.