Давно, угашени сузама моје мајке
једино наши прозори не светле,
док озвездало село, ко из бајке,
чека на зору и прве петле
У прах и пепео огњиште згасло,
опустелом дому затро се праг
и увео венац ђурђевданског цвећа
На поду срча – последњег пијанства траг,
а болну душу и ову кућу,
одкад те нема, није походила срећа
И нема више, пољубаца кише,
ни осмеха – Сунца,
ни ведрине из твог ока
Испуцало ми срце ко земља,
а било је, уз мало љубави
човек из њег да роди
Самоћа ми оста једини друг
Путеви моји трњем су посути,
док те тражих у осмеху других жена
Песмом о теби, ето затварам круг,
јер сваки стих и суза о теби ћути
и не живи се, већ мре од успомена
Месец: фебруар 2021.
Ne sluteći Sunce
Previše je utopljenih reči,
što u slutnji nemo plaču;
Posvađane misli ko ih preči,
da srećno, po nebu skaču.
Trošili smo zvezde, s’ našeg praga,
i slobodi, ptice, s’ ljubavlju krali.
Prevarom života, od vraga do vraga
našu patnju, stihove, suncu slali;
Voleti smrt, šta to znači;
Kraj prazne humke, u praznoj formi,
kad ti svevišnja sila, oreol prikači
raduješ se čežnji, toj pesničkoj borbi.
НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ – Градимир Карајовић
НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ
Ноћас ти долазим у снове…
Звезданом стазом ћу доћи,
да љубим те, мазим и пазим…
И да скратим ти хладне ноћи.
Моја љубав је искрена, чиста,
у срцу ми као вечна ватра пламти,
и као најсјајнија звезда блиста!
Само твој загрљај може да је угаси.
Пусти ме да уживам у сну…
Не брини, једном ћеш бити моја!
Пламтећеш и ти у наручју мом!
А ујутру, нек сунце пробуди
спокојни осмех на лицу твом.
Настави са читањем “НОЋАС ТИ ДОЛАЗИМ У СНОВЕ – Градимир Карајовић”
Breze
Pokušavam ukrotiti olovke,
horde papira,
dok hodam obalom;
Osvrćem se za brezama,
mutnog pogleda
kao na čezama.
Stolica je u pesku,
na promaji, kao, da stoji
okupana mirisima,
vode, porcelana
za brezama, osvrću se
i snovi moji.
Lete slike mog dana;
Ptice nazdravljaju
suvim granama,
parkovima, večnih rana.
Čak se i ti, okupana
kabezama,
kao u snu
osvrćeš za brezama.
DOBA, SEDMI DAN – Mirko Popović
uzalud čekaš
more je pusto
kormilar je dugo pjevao
i utihnuo
КОНАК- Душан Комазец
Пренут због бездушја мисли тешке, нагле
прохујало време молитвама мами,
док облаци густе беличасте магле
са смирајем дана хрле према тами.
Васкрсењем слуха тиховање нежно
предаје се даху уминулих сања.
Бесрамним галопом доба неизбежно
зарудило сјајем немог битисања.
Као понорница што увире сама
нестају заноси младалачког хира.
Несташне таласе испрекрива тама
мамећи их гротлу бескрајног увира.
Осама тихнута безгласјем што руди
музике опојне звук опори звонак.
Призиван молитвом сјај се не усуди.
Чежња у покоју. Ноћ спремила конак!
Настави са читањем “КОНАК- Душан Комазец”
Бајка о љубави – Жељко Поштић
Да не знам сенка самоће какве је боје
ноћима сам се, лажно, на уштап заклео
Ни глас, ни очи друге за мене не постоје
Тебе ћу волети, ко што сам волео
Изнад мог пута два сунца горе
Твојим ме очима то звезде гледају
Васиона ће да експлодира од љубоморе
и да се расплине у сопственом бескрају
Док срце бунца, ја сричем риме
Као облак некада сам у себи плакао
Страхују снови од болне истине
у рај се стиже путем кроз пакао
Настави са читањем “Бајка о љубави – Жељко Поштић”
Pusti da ti se dogodim
Odakle si i kud si krenula
takva nestvarna, iz misli odbjegla,
korakom kao da po oblaku gaziš,
neprimjećujući kuda prolaziš.
Na licu ti čitam vjekove
u kosi ti vijore maestrali
svaki dan te gledam iz daleka
čekajući da me primjetiš neprimjetna.
Ne poznajem te, a već sam te sreo
na poljima šarenog sna
okrzni me jednim pogledom samo
htio bih vidjeti šta kriješ u očima.
Slutim, bjegunac si, od sad i sutra
obavijena tim nevidljivim velom nepostojanja
strah skriven zidom tišine
proviruje iz tih tvojih žustrih koraka.
Pogledaj me, ti što dolaziš iz budućnosti
zastani na jedan treptaj od mene
i pusti da ti se dogodim jer,
odavno ja čekam na tebe.
Hamletova zakletva
Ne zapinji, da plačeš ti pali
anđele sa setnim cvetom,
već oči tuđeg neba u kruh
pretvori i razgali,
istinu i pepeo, ovim divljim letom.
Zari svoje zube u stablo, ti stari
kovaču stranih zvezda,
zlatom izlij strah i ne mari
za smrt na vratima gnezda.
Jedan je đavo pogrbio se, ti pali
učeniče snova od stakla,
suzom se vatri, na svemu zahvali
i spavaj šupljim očima
kojima te sreća takla.
Lan, šaš i mak
U vremenu što mi kune vreme,
stari životi o glavi mi rade.
Oblaci u stanju da zaneme,
radi sunca kojim se slade.
U mojim kostima pesak li je,
što otvara oči nežnim strujama.
Da zalud ljubav vatru mije,
Kroz reči blagoslovenim olujama.
Ljubav u vatri što se zbiva,
zarad pesme pesnika što mre.
Večno rečita, lepa, večno živa,
kao cveće svetlosti ljubavi od pre.