AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE – Vitomir Ristić

Za jednu Slobodanku iz Donje Dubrave

Dok stojiš i ćutiš, te spretno obavljaš,
posao svoj,
hiljadu misli, rodi se u tebi,
oluja se sprema,
tek nagoveštaj, što plodi se.

Dostojanstveno držanje,
tvoja je vrlina,
kao da tačno, znaš šta želiš i hoćeš,
a crna kosa, oči i puti,
jasno kazuju kakva je to žena.
Sve najlepše misli dat će ti život buran,
a ko voli, veruje i strada,
u večnu će pesmu stati-
kao i vera i ljubav, patnja i nada.

Malo je reči koje mogu izdržati
pogled jedne Slobodanke,
devojke neobične lepote
kao sa Pirineja
a na našu veliku sreću –
iz nje izvire radost života.

I zato Slobodanko naša,
ostavi se kinder jaja i kontrole,
i dalje koračaj uspravno i smerno,
put Zagreba našeg,
a strašna oluja koja se sprema,
tek nagoveštaj je pravog
i burnog života.

© Vitomir Ristić
Zagreb, 1993/94.g.
“Vitoris” profesor

Gospođa Ela

Gospođa Ela
ona je htjela
osamstotina kinder jaja
u danu
da stavi u hranu
.
Djeca pitaju
gospođu Elu,
da li sva kinder jaja
mogu da stanu
u jednu zdjelu.

Gospođa Ela
kao domaćica prava,
spremno odgovara:
“Djeco!
osamstotina kinder jaja,
zdrava je dečja hrana,
i sva mogu da stanu
u jednu veliku, veliku
zdjelu.

Djeca pitaju – dalje
gospođu Elu,
tko izradjuje kinder jaja,
a ona spremno odgovara:
Djeco!
Kod nas u gradu
svi znaju za čokoladu,
i kinder jaja iz “Europroma”
koje djelatnici slažu.

© Vitomir Ristić
U Zagrebu, listopad 1993.g.

Beleške o autoru Vitomir Ristić, profesor, rođen je 1939.godine, naknadno upisani podaci u domu. Rano detinjstvo je proveo po dečijim domovima sa ratnom siročad u Vojvodini -Temerin, Stari Lec,Vršac, Novi Bečej,Kikinda, Zrenjanin, i u internatu Beočinu gde je završio zanat. Odatle je upućen na rad na Kosovo i Metohiju. Nastavio je školovanje u Zagrebu u Tehnički školski centar i po završetku upućen na dužnost u garnizon Varaždin, odakle je nakon 15 meseci upućen na dužnost u misiji mira – PLAVI ŠLEMOVI na Sinaj-Egipat. Od 1961.g. raspoređen na dužnost u Tehničkom vojnom školskom centru Zagreb, gde je obavljao različite dužnosti komandira i pomoćnika u nastavi mototehnike. U tom periodu položio je za čin potporučnika. U međuvremenu završio je fakultet industrijske pedagogije i Pedagoški fakultet. Od 1970.g. predaje vrlo složen nastavni predmet Materijalno finansijsko vaspitanje do kraja 1991.g., a 1992.g. postaje penzioner.

Inače voleo je školu i nastavničko zvanje, a pitomce, učenike, studente i slušaoce kurseva – naravno trajno. Pored toga, pokaziao se izrazito sposobnim u obavljanju različitih radnih zadataka, a potrebe u pedagoškom pristupu svakom predmetu, kao i svim zaposlenicima Centra.

Recenzenzija knjige “AMATERSKA POEZIJA IZ SRCA I DUŠE”

Ostala sam zatečena i impresionirana biografijom Risfić Vitomira. Pre nego sam pročitala pesme, htela sam kroz biografiju prvo da upoznam gospodina koj ih je pisao. Ostala sam u ubeđenju da je pogrešna činjenica da su vojna lica ljudi tvrdokorni bez srca. Neke njegove pesme to negiraju. Gospodin Vitomir je predratna generacija. Ratno siroče koje je detinjstvo provelo u dečijim domovima širom Vojvodine. Polaže ispit za potporučnika, a kasnije i za majora. Ponosio se nastavničkim zvanjem, a bio je omiljen među svojim pitomcima. Veoma sposoban čovek u obavljanju svojih zadataka, već dugi niz godina po malo piše. Uvek je žalio što nije upoznao roditelje , ali na njegovu sreču prihvatila ga je porodica sa kojom je i danas u dobrim odnosima. Život ga vodi do Zagreba gde završava srednju školu, a zatim i fakultet. Neke njegove pesme napisane su još početkom devedesetih godina i čekale da se pretoče u zbirku. Čitajući ih, primetila sam da je pesnik inspiraciju za svoje pesme nalazio u svakodnevnom životu. Najveći broj pesama posvečen je njegovom Cresu, Romani i rođenju sinova. Poslednje napisane pesme posvećene su unucima. Veliki broj pesama posvećuje ženama koje je upoznavao. Svaka od tih pesama nosi ime neke žene i govori o utisku kakav je ta žena ostavila na pesnika. Sam naziv zbirke Amaterska poezija iz srca i duše, govori nam da je to pesniku prva napisana zbirka. Godinama prikupljanje pesme, posvečene osobama i predelima koji su imali učešće u njegovom životu. Možda je na taj način želeo da ih spasi od zaborava. Kao što i sam kaže da je ovo amaterska poezija iz srca i duše, dok se čitaju njegove pesme vidi se i oseti sve to. Oseti se, da je u svaki, možda neki nevešti stih, utkana duša i srce.

Njegovi stihovi nam slikaju i dočaravaju oesme na poseban način. Čitajuči pesmu vidimo oslikano ono što pesnik želi da nam predstavi. Jutro na Cresu najlepše Mirupe zora vazduh i more a sunčeva svetlost nad uvalom razliva se dok su ulice još puste. Sami uvodni stihovi o Cresu govore namo tome koliko to mesto ima veliki značaj za pesnika. Pesma je pisana još 1995.godine.Pesnik na još mozda ne izgrađen stil pisanja, uvodi čitaoca u priču o Cresu. Na veoma slikovit način opisuje i samo ostrvo i njegove žitelje.Njihiv mukotrpan rad i njihov jedan dan na Cresu. U svakom stihu osegi se da je uneta duša i velika ljubav. Pesma Staza živita posvećena je njegovoj ljubavi Romani. Sa puno metafira pupe o ljubavi dvoje mladih koji čekaju dan venčanja. – Ti ćeš mi doći iz plavog prostora Kao moj vetar razvigor Da iz mene otpuhneš uporite misli i uspomene, jer i one su kao jesenje lišće a mi se i tada razumemo bez reči.

Pesme Goran u septembru i pesma za Kristijana nam na naj emotivniji način pokazuju da i vojnici imaju nezno srce. Na jedan razneženi načini obraćanje u pesmi vidi se koliko je velika ljubav oca prema sinovima. Sa ponosom piše o njima i o vili Eti u kojoj su oni odrasli. – Za uspomenu Kristijane, pesma osta ova za koju teško nađoh slova kako god želje bile lepe U tom ludnom užurbanom svetu I živitne mreže drugačije se pletu i zato pamti ove reči.