Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
Врхови Велебита трепере невесели
док падинама сурим лију ледене кише.
Несташе у „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.
Стално је снови љубе безнађем које руји,
јер тихне занос који тишина ледна узе.
Прошлост је себи мами, а време које хуји
доноси само тугу и девојачке сузе.
Бескрајно плавим небом седам облака нежних
пустише седам суза нањено дивно лице
и као огледало предивних гора снежних,
у свакој шаљу тугу уснуле лепотице.
(C) Душан Комазец