Месец: фебруар 2021.

КАМЕНИ ЉУДИ – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт на пјесму:
За пропуштеном приликом човјек ће се кајати и покуштати је замјенити вреднијом и бољом. Али, живот је кратак да би се лијепа дешавања понављала и зато се праве љубави памте и о њима пјесме пишу. Из пјесме сам одабрао другу строфу у којој истичем мисао са којом стихове почињем.
Тражити нешто то тешко и није Кад оно што тражиш поглед не крије.
У љубави није лако бити остављен, а још теже је љубав поново тражити када вријеме зацијели ране. Тада је све сувишно па чак и ријечи које су изгубиле смисао. Требале су, а нису на вријеме бити употребљене. Како сам већ негдје написао, живом бићу храна је потреба да опстане, а ријечи су питка вода у брачној вези. Зато у љубави треба преграде рушити, јер када се зид подигне иза само кајање остаје! На тему пјесме напсаћу мисао која ће можда неком од помоћи бити.
Све што понос пропусти, разум стрпљиво дочека!
Мисао одабрана за ову пјесму:

ПОНОС
Одлуку да се љутњом окрене и оде, доноси понос који је разум побједио!

КАМЕНИ ЉУДИ

Лутам у жељи да пронађем тебе,
Можда ни сада незнам те путе,
Куда би човјек треб’о да крене,
Да види, да чује камене људе.

Тражити нешто то тешко и није
Кад оно што тражиш не окрене леђа,
Вдим те тамо са пијеском се играш,
У завјеси магле некуд се шеташ.

Немоћ ме бије а глас ми се губи,
Лебдим над сводом нашега хтјења,
Погледах преко а камен се руши
И пијесак је нест’о а тебе нема!

Pesma sa mojih brda

                                     maj 2016.

Čučala bi na tremu,
u letnje vreme ponajviše.
Krivog pogleda u nebo,
čekajući ljubičaste kiše.

Krao sam joj snove;
Zalivajući ih vinom žutim,
u ritama odbeglog duha;
Čije snoviđenje sa njom slutim.

Umela je i da plače,
kao dete ubodeno na trn.
Krivudala je mislima vazda,
da prizove mi dan crn.

Samo je zaboravila da ljubi;
Komad mesa preplanule krvi.
Na drugi svet sa nevestom,
čije kosti melodijom mrvi.

РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић

РЕЦИ…

Реци.. Колико те је бoлeо сваки
онај корак који те није бoлeо?
Реци.. Колико суза си пролио док
ниси плакао?
Реци.. Зашто си тајновито ћутао
док је други сузе моје брисао?
Реци.. Зар је било тешко да
пригрлиш у мени  себе?
Реци.. Колико си заиста ти био ти?
Реци.. Зашто ме остави?

Настави са читањем “РЕЦИ… – Даница Димитријевић Петровић”

АПРИЛСКЕ КИШЕ- Душан Комазец

Лију ме кишом априли и бризну сваког пута
кад повечерјем мамним заруди неспокој благ
у оку из ког суза, та рана прва, љута
још пече због корака којима губи се траг.

Проноси осаме муку с кипа распети лик
који врхунцем славе охолих постаде плен.
Поистовећен са њим вапајем призивам крик.
У завришталој души разбудих покоја сен.

Никада више она коју тишина љуби,
што неста као задњи, прерано изгубљен сан
пренути неће овде појутарје ког губи
издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.

Испијам као вино чаше жучи каменац
да туга нема, дуга проходи чемеру пут,
јер мами из дна душе бол дубок као зденац.
Жели да скупа са њим,   безнађу љубим скут.

Омаж – Оливера Миловановић Пршић


Оливера Миловановић – Пршић је рођена у Треботину 1972. године, а преминула је 30.01.2021. године у 49. години живота. Била је активни члан КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице у секцијама: фолклореној, драмској и литерално-рецитаторској. Била је одлична глумица, играч и рецитатор. Играла је у представама: Косовски бој, Брисани пут, Путујуће позориште Шопаловић, Вашар у Тополи… Говорила је многе моје песме… Нека јој је Вечна слава и хвала!
Љубодраг Обрадовић

Boja crvena

U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,
kroz vetrom razvejane oblake,
prelama sunce sjajsvog jutarnjeg osmeha
u raskriljenu šarenu lepezu.

Budi me crvenom, laganim titrajima,
ritmom tvojih udisaja,
dok se još usnula privijaš uz mene,
topla i u snu, sa sobom pomirena.
Ležim, ne dišem, da te ne probudim,
kradem od bezdušnog vremena
još koji otkucaj sreće.
Čim oči otvoriš, sve će postati plavo.
„Ja moram dalje“… šapnula si sinoć,
a još ti je ljubav u očima, i senka tuge.
Znam da mora tako, da mi nema druge.

Došla si na krilima vetra, i pala po meni,
kao po prašini topla letnja kiša.
Tako sam te, žedan, i upijao
tako si me rasutog i natapala,
dok ponovo nisam postao zemlja.
A onda je dunuo vetar, doneo boju hladnu, boju plavu ,
i njome prekrio crvenu u tvom srcu.
Zato će ovo jutro, kad oči otvoriš, biti plavo.
A ja ću opet prašina postatii čekati toplu kišu,
i neku novu boju crvenu, vetrom donešenu.

Sažeti vetrovi

Izvinjavam se, svetu, na emociji;
Na tankoj žici moga srca.
Poklanjam ga za šešir i kaput,
pod dodirima sunca.
U vetrovito podne mog dodira;
Iza očiju ljubavi i pesme –
Ostavljam poruku kočijašima:

Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe,
u nepovrat vodim ruke od papira
i do nedraga svoje korake,
dajem onima koji tek uče da vole.
Ne odlazim od vas, kao što
odlazim od sebe

Razumeće me svet dečijih sklonosti.
Igrama.
U povečerje pod apsurdnim nebom,
ispod bluze maslačaka, oduvanim
brigama.

Izvinjavam se, svetu, na trudu;
Da ne zaplačem.
Na žarkoj želji da uspem,
prodati telo svemiru.
Ostajem u tamnici.
Drugačije ne znam,
sem da odem.

Na šarene razglednice zemalja,
zaboravljenih, šaljem, na,
izmišljenu adresu tek rođenih.
Kojima ostavljam reči;
Da upoznaju sebe,
jer oni su vreme koje tek dolazi.

ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић

ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће спокој после доћи?

Настави са читањем “ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић”