U bezbroju kišnih kapi na oknu prozora,
kroz vetrom razvejane oblake,
prelama sunce sjajsvog jutarnjeg osmeha
u raskriljenu šarenu lepezu.
Budi me crvenom, laganim titrajima,
ritmom tvojih udisaja,
dok se još usnula privijaš uz mene,
topla i u snu, sa sobom pomirena.
Ležim, ne dišem, da te ne probudim,
kradem od bezdušnog vremena
još koji otkucaj sreće.
Čim oči otvoriš, sve će postati plavo.
„Ja moram dalje“… šapnula si sinoć,
a još ti je ljubav u očima, i senka tuge.
Znam da mora tako, da mi nema druge.
Došla si na krilima vetra, i pala po meni,
kao po prašini topla letnja kiša.
Tako sam te, žedan, i upijao
tako si me rasutog i natapala,
dok ponovo nisam postao zemlja.
A onda je dunuo vetar, doneo boju hladnu, boju plavu ,
i njome prekrio crvenu u tvom srcu.
Zato će ovo jutro, kad oči otvoriš, biti plavo.
A ja ću opet prašina postatii čekati toplu kišu,
i neku novu boju crvenu, vetrom donešenu.