ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА
Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!
Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.
Ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће спокој после доћи?
Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима?
Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја сам у облацима.
Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо,
а ево, свануо је тај дан.
Сад све видим јасно…
И вртлог који судбина врти…
Одједном постаје опасно,
све смо ближи црти.
Одувек смо се вртели у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом, поклањала ми сету.
Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.
Срећу смо желели, није да нисмо…
Али док смо у љубави горели,
новчић се већ окретао,
глава или писмо?
Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза
и подсмехом у свести одзвања.
Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам као псето,
а нисам то хтео, не!
Исписали смо доста страна,
роман цео, који исијава срећу.
Остало ми у срцу много рана,
да их бришем никад нећу.
Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир, не могу
да избришем ни у себи сад.
Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.
Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.
© Љубодраг Обрадовић
Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!
Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.
Ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће спокој после доћи?
Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима?
Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја сам у облацима.
Делили смо и добро и зло,
а свако за се, имао је план.
Спавали нисмо,
а ево, свануо је тај дан.
Сад све видим јасно…
И вртлог који судбина врти…
Одједном постаје опасно,
све смо ближи црти.
Одувек смо се вртели у кругу…
Ја сам следио твоју сенку,
а ти си зрачила само тугу
и са осмехом, поклањала ми сету.
Налазили смо се и растајали…
Да ли је бол растанка био већи,
од блаженства сусрета,
ка пољупцу жмурећи.
Срећу смо желели, није да нисмо…
Али док смо у љубави горели,
новчић се већ окретао,
глава или писмо?
Мени се смешка принцеза,
док ти свога принца сањаш.
То нас живот сновима зеза
и подсмехом у свести одзвања.
Као да те јуче сретох,
тако брзо прохуја све.
Сад сам сам као псето,
а нисам то хтео, не!
Исписали смо доста страна,
роман цео, који исијава срећу.
Остало ми у срцу много рана,
да их бришем никад нећу.
Поклонио сам ти све што могу,
све што имам и знам.
Али тај вечни немир, не могу
да избришем ни у себи сад.
Увек се нешто иза брда ваља,
нови нас изазови копкају.
Оно што тебе сад забавља,
мени личи на издају.
Зато, нек живи љубав!
Љубав је трагање и игра,
занос и нада, срећа и туга,
Сунце што са неба сија…
Љубав је поезија.
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 190 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.071 пута)