Лију ме кишом априли и бризну сваког пута
кад повечерјем мамним заруди неспокој благ
у оку из ког суза, та рана прва, љута
још пече због корака којима губи се траг.
Проноси осаме муку с кипа распети лик
који врхунцем славе охолих постаде плен.
Поистовећен са њим вапајем призивам крик.
У завришталој души разбудих покоја сен.
Никада више она коју тишина љуби,
што неста као задњи, прерано изгубљен сан
пренути неће овде појутарје ког губи
издахом тмине рођен, сунцем тек обљубљен дан.
Испијам као вино чаше жучи каменац
да туга нема, дуга проходи чемеру пут,
јер мами из дна душе бол дубок као зденац.
Жели да скупа са њим, безнађу љубим скут.
(Прочитано: 83 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.305.653 пута)