Месец: јануар 2024.

U VINU JE LJUBAV – Mikana Hornik

U VINU JE LJUBAV

Pođi noćas samnom u svet okusa,
lagano sklopi oči i pronjuškaj.
Oseti bagrem, badem u tragu mošusa,
malvazija nudi nestvaran ugođaj.

Već druga čaša seli nas u Francusku,
kolevku vinarstva, poreklo merloa.
Vekovi tradicije u svakom postupku,
stvaraju nektar sa brežuljka Bordoa.

Za kabernet kažu da je čista strast,
jarkih boja, izraženih tanina.
Vanila, čokolada, kokos, kakva čast,
sve skupa kruniše stara hrastovina.

Tamjanika je, ipak, nešto posebno,
lice i naličje okruglih grozdova.
Citrus i začini, stvarno neviđeno,
crno il belo slavno piće bogova.

Meni je osobno najdraža žlahtina,
plemenita sorta Krčkog otoka.
Zbog nje se, u vinu, i krije istina,
najstroža tajna Frankopana Vrbnika.

Čaše u zrak, za nas je penušac,
u aromi su svi slasni otrovi.
Na rubu usne mehurić poljubac,
da Sveti Trifun i sa nama nazdravi.

Autor: Mikana Hornik

Poslala: Pervanovic Mirjana

ПЛАВОКОСА – Благоје Премовић

ПЛАВОКОСА

Поток шуми у близини,
Проклетије у даљини,
цвеће росом окупано,
село мртвим сном заспало.
месечина, а нас двоје
насмејани, загрљени.

Просула се коса плава,
очи горе к’о фењери,
а пољупци к’о жар врели,
пун месец нас обасјава.
Настави са читањем “ПЛАВОКОСА – Благоје Премовић”

ВЕЛИКА ВОДЕРИНА – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Кратак осврт на пјесму:
У овој сам пјесме одабрао завршни стих, да истакнем слободу игре без родитељског строгог надзора и природу која је на страну младости стала. Шупљаче су биле тешко приступачно мјесто, у које су млади долазили да се храбре и надмећу, да старијим пркосе и одважно закораче на прву животну степеницу. Шупљаче су биле некошене ливаде, на којим је младост своје умове оштрила. Овдје су у предвечерњим часовима препричаване прочитане књиге и рецитовали пјесме познатих пјесника. Стихови изговарани у тишини добијали су посебну мелодичност.
Мисао одабрана за ову пјесму:

ОДГОЈ
Одгој је рам за животну слику, која се корацима од дјетињства црта!

ВЕЛИКА ВОДЕРИНА

С јесени када се облаци пресвуку,
А воде са околних брда слију,
Док се вјетар са крошњама дави
Нестајалo je  рупчагa и потоka,
Све је прекрила велика водерина.

Кроз мутно огледало видом су вирили
Уплетени бодљикави грми,
Танких стабљика и великих листина.
Баруштина се отимала и ширила
Као да је снажне руке добила.

У крило своје гуштере и жабе je свила,
Које су крекетима змије дозивале,
Од страха влати задрхтане
Пљуском у воду ускакале,
Веселе се ругом дубинама криле.

Овдје нико није радо залазио,
Ко би и зашто би?
Занесеном мисли у блато стао,
А оно као да није од јуче,
Са ноге чизму себи повуће!

ШТА КАЖЕ КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш


ШТА КАЖЕ КРАЈ

У оку крај се смеши почетку,
шеретски му добаци,
ти си иза сваког угла,
а ја се не видим,
али можеш ме наћи у сновима,
ако знаш да сањаш?
Настави са читањем “ШТА КАЖЕ КРАЈ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЖИВИШ У МЕНИ – Дејан Петровић Кенац


Дејан Петровић Кенац

Живиш у мени

Ти живиш у мом срцу,
Неким бесмртним животом
Моја богињо лепоте,
Као Мона Лиза на платну слике,
Као плаветнило бескрајног мора…

Живиш у мојим венама
Течеш кроз моје тело,
Нестварнa, прелепа жено.
Понекад осмехом отопиш срце,
Мој понос бациш под ноге,
И никад не излазиш из главе,
Пожудо, страсти, фатална жено…

Смејеш се осмехом детета,
Невино, нежно да задрхтим.
Волим те, мада ти признати нећу,
Плашим се да можеш отићи
И никада више те видео не бих,
Због тога ћутим.

© Дејан Петровић


Љубодраг Обрадовић говори на промоцији књиге 

И сад, неколико реченица о песми Дејана Петровића Кенца НЕСТВАРНО СИ ЛЕПА, која се мени посебно допала, а нимало не сумњам да свака жена воли да чује стихове из ове песме …  Ова песма је можда прави *љубавни рецепат* за сламање женског срца и стицање наклоњености љубљене за тај вечни трен кратког суживота.

И овом животу
Видо лепшу нисам,
Кад распустиш косу
Док ветар је мрси
Врисак наде збори,
Хеј смирају дана
Дал ће твоје срце
Моје да заволи.
Изгубим се тада
У лепоти твојој
Грациозно тело
Пожудное мами,
Тад пожелим тебе
Себично за себе
Да са тобои чекам
Све будуће дане.

Настави са читањем “ЖИВИШ У МЕНИ – Дејан Петровић Кенац”

Bedem

Ne traži od nje da bedeme svoje ruši
ako gnezdo ne želiš da sviješ
medju tim zidinama
ne traži da strahove pobaca
oni su je kroz krugove pakla vodili
glavu sačuvali
Ne ume ona više
rečima da veruje
kad zla kob dodje
reči ućute, nestanu
ne traži da glumata ti
savršenu ženu
jer savršena nije
jer plače, vrišti i razbija
kad je zlotvori za dušu ujedu
Ne traži ništa
samo, ako umeš,
budi tu i ćuti
vremena daj joj da te
domaćinski u srce smesti
da ti dah i bilo oseti
miris sa dlanova u nozdrvama ponese
ne serviraj joj priče
ko, šta i kome bio si
koliko moćan i jak
za nju više,
jaki i moćni ne postoje
postoje samo oni koji znaju da vole
pred njima sami padaju bedemi
samo takvima se srce samo otvara
Blagost njihova planine pomera
zato ne traži i ne pritiskaj
uplašiće se njena duša izujedana
pomisliće još jedna prevara
ponovo izdaja
tu je guju dobro zapamtila
Ne traži ništa da treba i mora
Jer ona se je namorala
i od moranja upravo rastala.
S. T.

Легенда о плачу

Изгубљен на путу до наде,
као ткач снова, гласом прошлости,
бојим сећања на једно лице од пепела.

Филигранске успомене на обећање среће.

Више се не враћам на праг усана,
тај светли трачак таме, као угарак осмеха.
Прашина што са снова пада је облак
боје коже, да бих могао да живим
у сенци дуге на твом лицу.

Неугашена је жеђ за љубављу
у царству немоћи – Музеју меланхолије.
Кротитељ сенки открива самоћу плесом
са духовима. Тако мртви воле.

Музика једног живота је блуз
за лузера, тиши од воде.
Заћутала је река звана време.
Неће стизати писма с краја света,
док се све не збуде у повести тишине.


ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић


ЈАСНОЋА

Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.

Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
у царства непознатих страхота,
туђом руком вођен.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мole,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.
Настави са читањем “ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић”

Рођаче мој *Драгојло Јовић

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас, драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој, и свако је сваком свој.

Сетићеш се знам, рођаче мој,
Кад нас је у кући било као пчела рој
И да су на Божић долазили сви
Који су се ту, у кући нашој, родили.

Настави са читањем “Рођаче мој *Драгојло Јовић”

СРЕЋНО БАЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЋ – ПоезијаСРБ

2
previous arrow
next arrow
Поштовани посетиоци, Нека Вам Бадње вече и Божић донесу спокојство, мир,
здравље, љубав, добру поезију и много пара!

 

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…

Настави са читањем “СРЕЋНО БАЊЕ ВЕЧЕ И БОЖИЋ – ПоезијаСРБ”