ЖИВИШ У МЕНИ – Дејан Петровић Кенац


Дејан Петровић Кенац

Живиш у мени

Ти живиш у мом срцу,
Неким бесмртним животом
Моја богињо лепоте,
Као Мона Лиза на платну слике,
Као плаветнило бескрајног мора…

Живиш у мојим венама
Течеш кроз моје тело,
Нестварнa, прелепа жено.
Понекад осмехом отопиш срце,
Мој понос бациш под ноге,
И никад не излазиш из главе,
Пожудо, страсти, фатална жено…

Смејеш се осмехом детета,
Невино, нежно да задрхтим.
Волим те, мада ти признати нећу,
Плашим се да можеш отићи
И никада више те видео не бих,
Због тога ћутим.

© Дејан Петровић


Љубодраг Обрадовић говори на промоцији књиге 

И сад, неколико реченица о песми Дејана Петровића Кенца НЕСТВАРНО СИ ЛЕПА, која се мени посебно допала, а нимало не сумњам да свака жена воли да чује стихове из ове песме …  Ова песма је можда прави *љубавни рецепат* за сламање женског срца и стицање наклоњености љубљене за тај вечни трен кратког суживота.

И овом животу
Видо лепшу нисам,
Кад распустиш косу
Док ветар је мрси
Врисак наде збори,
Хеј смирају дана
Дал ће твоје срце
Моје да заволи.
Изгубим се тада
У лепоти твојој
Грациозно тело
Пожудное мами,
Тад пожелим тебе
Себично за себе
Да са тобои чекам
Све будуће дане.

Настави са читањем “ЖИВИШ У МЕНИ – Дејан Петровић Кенац”

СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац

 

СРБИЈО МОЈА

Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.

Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.

Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.

Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .

Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.

Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.

Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.
Настави са читањем “СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац”

Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић


Реци ми кнеже Лазаре

Кажи ми сада свети Лазаре .
Где живи мртва душа поробљена,
Јел на Косову равном
Где Божури цветају из корова
Тамо где мајка без суза оплака синове.
Где заклетва оста главом плаћена,
Где сестра тражи брата, жена мужа
Тамо где мртвима гаврани очи ваде
И шакали кости по пољу носе.

Реци ми Кнеже где душа српска спава.
Да ли си на своје скуте јунаке привио са Кошара,
Те орлове младе што живот један за другог дадоше
Бранећи земљу, веру и цркве наше.
Реци ми јел правда оста слепа код здравих
Да ли се наш душман својим јунаштвом хвали.
А клетва црвена ко Божур стиже
И нема суза код Срба бистрих,
Очи црвене крваре од бола
Проклињу истином џелата свога.

Настави са читањем “Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић”

ЉУБАВ И ВИНО 2021 – ДВЕ ПЕСМЕ О ВИНУ

 

ОД ВИНА СЛАЂА 

Опијен лепотом која телом струји
Док твој поглед тече ми кроз вене
Косе су ти густе ко грозд окићени
Анђеоским гласом опијаш ти мене.

Видех како сунце љуби тамјанику
Тек изниклу, младу, набујалу, нежну
Пожелех да будем чокот обасјан од сунца
А ти моја тамјаника мирисна и слатка.

Мрсих листаре младе у твојој коси
Убрах најлепши грозд младог винограда
Жудећи за опојним мирисом као да је лек,
Из чаше у коју се улила тамјаника.

Ноћас сам попио вино што једном се пије
Са усана жене а жена није,
ја стари пијанац
Што кафаном влада, изгубих жеђ
Због жене која је од вина слађа.

© Дејан Петровић Кенац

 

ЦРВЕНО И БЕЛО

Виноградари славе
годину родну,
родило грожће црвено и бело.
Спремају подруме своје,
најсрећније наше село.

Да се точи да се пије,
весеља да се праве,
да се наздрави домаћину,
за срећу и добро здравље.

 Из бурета вино тече
и црвену реку прави.
Бело и розе,
 на обали род славе.

© Даница Рајковић

На овогодишњи конкурс ЉУБАВ И ВИНО 2021 приспеле су и ове две песме (додуше на други мејл, односно смс-ом на мој телефон) и тако сам ја направио пропуст и нисам их уврстио у конкуренцију за награде.

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО 2021 – ДВЕ ПЕСМЕ О ВИНУ”

Дејан Петровић Кенац – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Дејан Петровић Кенац, рођен 23. 07. 1973. године у Крушевцу. Завршио је Машинско – електротехничку школу у Крушевцу. Ожењен је и отац двоје деце. Са породицом живи у селу Вучак недалеко од Крушевца. Поезију пише од средњошколских дана. ”Дечак у души” је прва збирка љубавних песама коју је написао као поклон својој породици која му је вечна инспирација. Управо та вечна инспирација тера га да настави са својим писањем које му доноси бројне награде у Ћуприји, Лесковцу, Мркоњић граду за најлепшу љубавну песму. Његове песме су објављене у зборницима ”Месопотамија” из Београда, ”Гарави
сокак” из Инђије, ”Путеви културе” из Крушевца итд.. Страст према писању уводи га у удружење песника поезије ”Срб” и од ове године постаје члан савеза књижевника у отаџбини и расејању (С.К.О.Р.) из Новог Сада, као њихов члан, Дејан Петровић наставља своју авантуру.Уживајте!

Настави са читањем “Дејан Петровић Кенац – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

Тишина ноћи – Дејан Петровић Кенац

Тишина ноћи

Слушам тишину уморне ноћи
Која сад тихо над градом бди
Улица празна боде ми очи
Питам се у себи а где си ти.

Међ звездама твој лик тражим
Ове ноћи бесане дуге
Фали ми тај додир снени
И твоје меке,топле руке.

Пусти тротоари уснулог града
Тишина само стрепњом говори
У мени нека чежња се јави,
И питам себе где ли си ти.

И ова ноћ пролази снена
Јутарњи зраци сад таму руше
У души нека самоћа влада
Док срце пита где ли си ти.

Jedna iz nove zbirke za laku noć.

СТРАСТ – Дејан Петровић

СТРАСТ Стишао сам своје страсти Дубоко у себи се роје јаче Волећи тебе забраних оку Да пушта сузу и да плаче. Кроз моје вене твоја крв тече И срце бије кораком твојим Можда ми време тугу донесе Зато ме пусти да те волим. Ти ниси жена већ рајска ружа Мирисно опојна, раскошно лепа, Моја си … Настави са читањем “СТРАСТ – Дејан Петровић”

СТРАСТ

Стишао сам своје страсти
Дубоко у себи се роје јаче
Волећи тебе забраних оку
Да пушта сузу и да плаче.

Кроз моје вене твоја крв тече
И срце бије кораком твојим
Можда ми време тугу донесе
Зато ме пусти да те волим.

Ти ниси жена већ рајска ружа
Мирисно опојна, раскошно лепа,
Моја си пахуља, моја пожуда
Јутарње сунце што срећу пружа.

Нек букте сада недра моја,
Нека се жеље у јаву стопе
Теби поклањам своје песме
Нека те воле када не буде мене.