Ову песму посвећујем свим усамљеним који ће вечерас зурити у своју прошлост, постављати себи многа питања на које немају одговоре, а једно питање ће поставити сви: Зашто су заборављени и од оних којима су живот дали?
Бадње је вече а кућа празна…нêма.
Напуштен, од свих остављен
у сутону бадњем старац дрема.
Прозори светле у бадњој ноћи,
ни једна кућа није сама,
само на његовим прозорима тама.
Времешни старина јеца у ноћи,
зна да ни ове вечери нико му неће доћи.
Зури у понор мрачне улице,
кроз мрзло стакло…свело му лице.
Види: са надстрешица околних кућа
шикља његова, тешка, црна крв.
Нико не чује његову самоћу,
никога не напаја црном крвљу свога гласа…
Ноћас ће стражарити.
Сву ноћ мора стражарити,
јер ноћу долазе смрти
да затворе кругове мрачних обличја.
А сећања?
Сећања тирани, стално се враћају, муче.
Сећа се дана своје младости,
своје прве и задње радости:
Он, заваљен у фотељу стару,
задовољан, одбија дим за димом;
кућа му пуна ића и пића
и свега другог што пожелеше
два мала, нежна, бића.
Мајка се жури, шта ли ће прво,
док он поносан, очију ведрих,
уноси у кућу Бадње Дрво;
весела мајка сламу шири,
у сламу вешто дарове скрива;
има их пуно, биће их свима.
Па док се радосна деца под столом гурају,
дарове траже, сламу претурају,
негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га страх:
Боже! Ти који владаш, не дај, не дозволи
да ова срећа се икад претвори у прах!
Волео је, веровао снажно,
ал` како мало то беше важно
кад` силе зла срећу му узеше:
сва његова Вера, сва његова Љубав,
све залудно беше.
Напуштен, остављен старац, јеца у ноћи,
у тешкој, зимској, непрозирној тами,
он и његова самоћа сами.
На црном коњу положајник ће стићи,
ослободити га живота – црне псине, мрског скота!
Кроз мрзло стакло зури човек
што раном зором неће га бити,
престаће сузама Бадњак да кити.
Ивицом разума предуго ходи.
Још чека само да нестане му тело.
Боже!
Шта ноћас он да обуче:
кошуљу дугу белу, ил` свечано одело?
Кошуља бела, у соби белој,
биће их много, биће их много,
не могу сви иза решетака стати!
Не! Неће се престрашити:
обући ће црно, свечано одело,
стајаће из црног прозора,
зуриће у црни асфалт,
чекаће положајника на црном коњу,
и пре но што прими дар
што донеће му га божићно јутро,
чекаће да нешто ипак се згоди:
чекаће да кроз црно, разбијено стакло,
испосничког, исеченог лица,
првом јутарњем пролазнику с` прозора врисне:
– Мир Божји…Христос се роди!
©Бранко Мијатовић
Из збирке “Црни човек” 1993.
Објављено у “Изабране песме”2018.
